#170 City Magazine // Disanje uđaji

Uvek sam se divila mirnim i staloženim ljudima, onima koji mogu da se iskuliraju, da prećute. Onima koji imaju moć samokontrole. Ja kad poludim – sve pršti. Spasavaj se ko može. Zato na primer nikada jogu nisam videla kao put moje duhovne i fizičke stabilnosti. Više bi to bila neka bokserska vreća, ili na primer streljana, u kojoj nikad nisam bila. Ko zna kako bi se to završilo…

I onda naravno, a kako bi drugačije, završim na jogi. Sa tim mirnim, blagim ljudima koji dišu uđaji. Struji salom dah, negde iz dubina, traje beskonačno dugo, zvuči kao neki praiskonski instrument čija muzika odgovara kosmosu. Krkljam ja sa njima kroz moje grlo i mislim se – daleko si ti Ana od ove ovde harmonije. Ipak, nisam ja slučajno na ovim časovima, tako je trebalo da bude. Iako mi nije lako. Još samo da dovoljno rastegnem živce, nabildujem strpljenje poput mišića, da prostruji kroz mene disanje uđaji i na konju sam.