#186 City Magazine // Priznanje

Ne mora se uvek sve reći. Rečima ponekad kažemo i previše, i lepo i ružno i ono što želimo i ono što ne želimo. Nekada se ne mora sve reći. Ponekad se jasnije sagleda tako što se nasluti, oseti, pretpostavi… Negde u stomaku, u osećaju. Reči tu sve mogu da upropaste.

To mi je najlepše na primer u poeziji, kada čitam neke pesme iznova i iznova, i ne bih znala da ih objasnim, prepričam, dočaram običnim, razumljivim rečima. Ali ih razumem… Sa posebnim ljudima imamo takve odnose, ne govorimo im da ih volimo svaki dan, te reči bi prestale da znače ako bismo ih ponavljali. Ponekad se zaustavite i ono što osećate i želite da kažete –  nemojte. Nije nužno uvek sve reći, a da neko drugi zna šta mislite. Ja na primer, kad me tako provale, ne priznajem to ni za živu glavu. Sve poričem, to neizgovoreno. Iako je sve jasno kao dan.