#200 City Magazine // Selo veselo
Monitor nam je jedini prozor u svet i komunikacija sa drugim ljudima. Kad nešto želimo da kažemo drugom čoveku što nije za svačije uši – mi sad sročimo mejl. Sa ukućanima smo postali ekstremno bliski, intima više ne postoji. Svi smo stalno pred očima jedni drugima, nema potrebe da dodatno i komuniciramo. Sa onim retkima sa kojima održavamo kontakt preko žive reči, bilo tet a tet ili preko telefona, teme su već poznate i dozlaboga dosadne – ko se razboleo od korone, ko se vakcinisao, a ko dobio antitela. Omiljena trač rubrika „ko se u čemu pojavio“ ili „ko je šta kome rekao“ ili „veruješ da je to uradila/uradio“ više ne postoje, jer ne postoje događaji na kojima se takve stvari dešavaju i koje se posle analiziraju uz kafu. Nema ni kafića, gde bi se eventualno i te dosadne korona teme pretresle.
Ali imamo društvene mreže, tu se svašta dešava, čini mi se i više nego što bi u stvarnom životu. Jer u stvarnom životu neki ljudi nikada ne bi dobili priliku da izraze mišljenje ili bi ih bilo sramota. Ovako iza monitora „pamet“ samo frca, neverovatna mišljenja, saznah o ljudima više nego što sam za godine druženja uživo. Dok je bila dominantna televizija svet je bio globalno selo. A sad je selo veselo.
