Ne, složenost našeg organizma ne predstavlja potvrdu da Bog postoji

Svaki detalj našeg tela čudesno je složen. Tekst koji upravo čitate, na primer, vidite zahvaljujući očima. One su opremljene sočivom, staklastim telom, optičkim nervom, mišićem i drugim delovima. Samo u mrežnjači smešteni su milioni štapićastih ćelija, dovoljno osetljivih na svetlost da koliko-toliko vidimo u mraku, dok mozak, koji obrađuje informacije, sadrži oko 100 milijardi neurona.

Mnogim ljudima se ovakva složenost čini toliko neverovatnom da decenijama unazad popularišu tezu o inteligentnom dizajnu. Prema njihovom mišljenju, živi svet je previše kompleksan da bi nastao prirodnim putem i bez promisli inteligentnog tvorca. Uprkos tome što se pretpostavljeni dizajner obično ne imenuje, jasno je da su pristalice inteligentnog dizajna motivisane religijom i ubeđenjem da Bog postoji. Jedna od najpoznatijih verzija njihovog argumenta može se pronaći u knjizi Prirodna teologija, koju je 1802. godine objavio Vilijam Pejli.

Kada bi šetao proplankom i udario stopalom u stenu, pisao je britanski teolog, pretpostavio bi da stena tu oduvek stoji. Ali ako bi naišao na časovnik, zbog njegove preciznosti i složenosti, takav odgovor ne bi bio zadovoljavajuć. Pejli je verovao da se promišljeno stvaranje, karakteristično za časovnik, može primetiti i u delima prirode, samo u daleko većoj razmeri. Zaključio je da postoji isti dokaz da je oko napravljeno kako bi se njime gledalo, kao što je jasno da je teleskop napravljen da mu u tome pomaže. Drugim rečima, poput teleskopa, i sjajno dizajnirano oko moralo je imati dizajnera. „Žive satove“ izradio je najbolji časovničar.

Problem u ovakvom načinu razmišljanja logičke je prirode. Mislilac se uvodi u besmisleni začarani krug, u kom bi trebalo da se pomiri s tim da časovnik ne može da postoji oduvek, ali to može višestruko složeniji časovničar. Pejli je u nedostatku smislenijeg dokaza trebalo samo da konstatuje složenost, ali ne i više od toga. Pogrešno je zaključivao po sistemu „ako sam primetio opciju A (složenost) onda ona ne može biti ništa drugo do posledica opcije B (delo svemogućeg tvorca)“.

Uprkos tome što je škotski filozof Dejvid Hjum kritikovao slična teološka uverenja decenijama ranije, istraživanja prirode u Pejlijevo vreme nisu bila dovoljno razvijena da bi mu se mnogo zamerilo. Štaviše, on je razmišljao poput mnogih učenih ljudi svog doba. Odgovor na važna pitanja o pokretačkoj mašineriji živog sveta čovečanstvo je dobilo tek sa pojavom knjige Postanak vrsta, britanskog prirodnjaka Čarlsa Darvina. Darvin je u svom delu iz 1859. godine opisao teoriju evolucije i uveo pojam prirodne selekcije, pomoću kojih je objasnio razlike među živim bićima.

Današnji pobornici inteligentnog dizajna imaju na raspolaganju daleko više podataka nego što je bilo koji teolog ili prirodnjak iz prošlih vremena mogao da zamisli. Uprkos tome, dok znanje evoluira, oni tapkaju u mestu. Teoriju evolucije predstavljaju kao neadekvatno i nedovoljno objašnjenje za složenost u prirodi, zanemarujući da je reč o odavno proverenoj, potvrđenoj i upotpunjenoj hipotezi u različitim disciplinama prirodnih nauka.

Najpopularniji načini da se umanji značaj teorije evolucije svode se ili na manipulacije, ili na neznanje. Prilikom odbrane inteligentnog dizajna o evoluciji se često govori kao o slučajnom procesu, što je netačno. Male promene kod pripadnika određene vrste tokom veoma dugog perioda, daleko dužeg od životnog veka ljudi, dovode do drastičnih transformacija. Ali, prirodna selekcija, kao jedna od glavnih pokretačkih snaga evolucije, ne predstavlja slučajan proces – ona bez promisli favorizuje promene koje vrstama omogućavaju da budu bolje prilagođene okruženju.

Savršeni dizajn živog sveta nastao je pod uticajem životne sredine, odabirom karakteristika koje vrstama obezbeđuju veći broj potomaka i uspešnije preživljavanje. Takmičenje između lovaca i plena, rituali parenja kod pojedinih vrsta i mnogi drugi faktori imaju važnu ulogu u tom procesu. Poznati evolucioni biolog Ričard Dokins zato se odavno pobunio protiv tvrdnje da je živi svet previše složen da bi nastao bez upliva tvorca. U knjizi Slepi časovničar (Heliks, 2010) istakao je da postoji velika razlika između kumulativne selekcije (u kojoj se svako poboljšanje, ma kako malo bilo, koristi kao osnova za daji razvoj i usložnjavanje) i selekcije u jednom koraku (u kojoj bi svaki novi pokušaj značio pokušaj da se složenost stvori ispočetka).

Komplikovano sadejstvo evolucionih faktora, u kom se geni ne smeju zanemariti, ne protiče bez mana. Kad bi htele, neverne Tome mogle bi u njima videti toliko priželjkivane prelazne funkcionalne forme evolucije, za koje uporno tvrde da ih ne mogu pronaći. Mnogo puta spomenuto oko, na primer, ima manje savršene verzije u živom svetu. Oči nautilusa, podvodnog bića sličnog lignji, nemaju sočiva, dok im je zenica samo otvor kroz koji morska voda ulazi u šuplju unutrašnjost oka.

Ljudsko oko, takođe, nije toliko promišljeno koliko deluje da jeste. Fantastično je po mnogo čemu, ali ne i po rasporedu svojih delova. Svako ko bi se nameračio da što bolje iskoristi fotoćelije nekog aparata okrenuo bi ih prema svetlosti, dok bi žice (u našem slučaju nerve), okrenuo na suprotnu stranu, ka senci. Kod svih kičmenjaka, pa tako i kod ljudi, situacija je obrnuta – pre nego što dospe do očnog nerva, svetlost, umesto da pada direktno na fotoćelije, prolazi kroz zbrku prepletenih „kablova“. Pored toga, dizajner nas je uskratio za pojedine moći kojim je počastio druge vrste. Vid mnogih životinja daleko je bolji od našeg, a u mrežnjači imamo senzore koji mogu da detektuju samo crvenu, zelenu i plavu boju. Ostale nijanse, kao što su smeđa ili narandžasta, naš mozak samo približno predstavlja mešanjem prve tri boje. Sve su to detalji koje teza o inteligentnom dizajnu ne može da objasni, baš kao što ne objašnjava bilo šta drugo. U osnovi, zaključci koji se iz nje izvode mogu se svesti na bajkovitu književnu frazu – i Bog stvori. Nepotrebno je isticati koliko je ona beskorisna u svetu nauke i stvarnom životu.

Naslovna fotografija: Wikipedia