Promišljeni povratak prirode: Kako je zapuštenost jednog imanja pretvorena u njegovu najveću prednost

Ne rešavaj probleme, ne radi ništa i ne brini. Mogu li posedi koji prehranjuju porodice da postanu isplativi ako se njihovi vlasnici vode ovakvim zamislima? Ako ne obrađuju zemlju i prepuste je prirodi? Ideja je gotovo skandalozna, ali Čarls Barel i njegova supruga Izabela Tri verovatno žale što je nisu sproveli u delo ranije.

Knepov zemljoposed, koji se nalazi na oko 70 kilometara južno od Londona, nekada je bio poput drugih farmi bogatih britanskih porodica. Danas je neočekivana oaza prirode, poznata širom Ujedinjenog Kraljevstva. Čarls je kao mladi baron nasledio zamak i 1.400 hektara zemlje od babe i dede, ali imanje je već tada, 1987. godine, grcalo u problemima. Poslovalo je sa gubitkom i, prema mišljenju novog naslednika, bilo je zrelo za modernizaciju.

Od odlučnosti do poraza

U godinama koje su usledile farma je provučena kroz klasično sito i rešeto savremenog preduzetništva. Čarls je konstantno ulagao novac, pazio na sistem za navodnjavanje, organizaciju, tehnologiju, kupovinu pesticida i boljih rasa goveda. Proizvodili su se meso, mleko, jogurt i sladoled, a zemlja je izdašno obrađivana. Uprkos svemu, srljalo se ka bankrotu.

„Kad smo tačno saznali da je farma osuđena na propast teško je precizirati sada, gotovo dve decenije kasnije“, napisala je Izabela u knjizi Wilding. „Većinu godina naši pogledi bili su tako snažno fokusirani na poboljšanja, uvek u nadi da će sledeća sezona doneti veći povraćaj novca, da je neuspeh bio nezamisliv. Odlučnost nas je zavarala.“

Krah je nastupio pred novi milenijum. Konstantna previranja na tržištu, donošenje novih regulativa i povećanje cene radne snage stvorili su finansijske prepreke s kojim Čarls i Izabela nisu mogli da se izbore. Mašinerija je zaustavljena, životinje su rasprodate i posed je, posle mnogo decenija, osvanuo u ugodnoj tišini. Vlasnici su bili opterećeni gorkim osećanjem poraza, ali gazdinstvo im je poručivalo da ožiljci sežu dublje i dalje.

Otrežnjujuće iskustvo

Sporadični viševekovni hrastovi, usamljeni odjeci nekadašnjeg parka pokraj zamka, nalazili su se u opasnosti. Korenje i vlaknima slična mreža mikoriznih podzemnih gljiva, neophodnih za zdravlje drveća, uništeni su obradom zemljišta, zbog čega su stabla počela da propadaju. Za Čarlsa i Izabelu bilo je to otrežnjujuće iskustvo.

Uz nešto napora, uspeli su da obnove park, nasele ga jelenima i dođu do okrepljujućeg samopouzdanja, posle čega su razvili radikalnu ideju o povratku divljine na ceo posed. Recept je bio jednostavan: trebalo je u potpunosti da odustanu od obrade zemljišta i prepuste ga prirodi. Tako je bračni par poljoprivrednih preduzetnika postao prvi u Ujedinjenom Kraljevstvu koji se usudio da misli na drugačiji način – nijedan farmer pre njih nije u zapuštenosti imanja prepoznao nešto dobro.

„Podivljavanje – davanje prirodi prostora i mogućnosti da se izrazi – predstavlja veliki skok vere. Ono uključuje odricanje od svih predubeđenja i posmatranje šta će se desiti sa distance“, napisala je Izabela. „Čarli i ja pokrenuli smo projekat zbog amaterske ljubavi prema divljini i zato što bismo izgubili neverovatnu količinu novca da smo nastavili da se bavimo poljoprivredom. Nismo imali ideju koliko će uticajan i višeslojan on postati.“

Neverovatan preporod

Ubrzo pošto se odustalo od obrade zemlje, život na njoj buknuo je poput požara. Nekadašnja mehanizovana i pesticidima zasuta farma počela je da oduševljava naučnike i ljubitelje prirode. Na njoj se sada gnezdi najveća britanska populacija grlice, jedne od najugroženijih ptica u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i najveća populacija slavuja i modrog prelivca, leptira lepe plave boje. Huk pet autohtonih vrsta sova noću odjekuje šumom, dok jata slepih miševa, poput širokouhih ljiljaka, jure u potrazi za insektima. Puhovi, zmije i mnoštvo drugih biljnih i životinjskih vrsta pronašlo je dom na imanju.

Čarls i Izabela postali su ljudi za primer, perjanice pokreta za očuvanje prirode. Oduševljavaju ekologe, iako svojim metodama dovode u pitanje konvencionalne načine zaštite vrsta. Time što ne rade gotovo ništa, ostvaruju bolje rezultate od rezervata i nacionalnih parkova, u kojim se pažnja obično usmerava samo na mali broj retkih i ugroženih bića. Zašto su tako uspešni?

Lanac ishrane

Preporod na Knepovom zemljoposedu postignut je imitacijom nekadašnjeg lanca ishrane. Pre više od 10.000 godina evropskim kontinentom šetalo je mnoštvo danas izumrlih vrsta. Naši preci mogli su da se nađu na putu runastih nosoroga, mamuta ili džinovskih jelena, čiji je raspon rogova dosezao neverovatnih 3,7 metara. Nešto kasnije, desetkovali smo evropskog bizona, divljeg konja i druge vrste.

Čarls i Izabela svakako nisu mogli da dođu do bića kojih više nema, ali su na imanju, pored jelena lopatara, pažljivo naselili odabrane rase domaćih životinja. Knepovim zemljoposedom šetaju goveda, svinje i konji, pušteni na slobodu da se sami snalaze. Pazilo se da svaka od ovih životinja preferira različite vidove vegetacije, tako da jedna drugoj ne predstavljaju konkurenciju. Ispašom, one održavajui balans između pašnjaka i šikare, koja bi u suprotnom brzo okupirala prostor. Na ovaj način popunjene su upražnjene ekološke niše koje su ranije pripadale vrstama poput tura, divljeg govečeta koje je istrebljeno u 17. veku.

Karika koja nedostaje su predatori. Poput nabrojanih biljojeda, i oni su se nekada mogli sresti širom Evrope. Lavovi su, na primer, živeli na Balkanu do četvrtog veka nove ere. Koliko je prisutnost velikih mesoždera važna, saznali smo kada su vukovi ponovo naseljeni u američki nacionalni park Jelouston. Strahujući od njih, krupni biljojedi su prestali da lenčare i više se ne zadržavaju dugo na istom mestu, što drastično utiče na njihovu ispašu, rast vegetacije, a potom i na ceo ekosistem.

Zato je ulogu predatora na Knepovom zemljoposedu preuzeo čovek. Kad se biljojedi poput goveda i konja prenamnože, njihov broj se svodi na prihvatljivu meru odstrelom. Iako deluje da je ubijanje u suprotnosti sa savremenim ekološkim načelima, sloboda koju Čarlsove i Izabeline životinje uživaju daleko je lepša i humanija od bilo koje druge metode odgajanja stoke, što su ljudi prepoznali i rado prihvatili.

Profitabilnost

Eko-safariji, venčanja, kampovanja, prodaja mesa i druge turističke ponude, doneli su nešto što na farmi nije moglo da se ostvari decenijama – Knepov zemljoposed postao je profitabilan. Uopšteno govoreći, malo je ljudi koji se sada protive metodama Čarlsa i Izabele. Ako kritika postoji, obično se svodi na komentar da samo bogataši poput barona i njegove supruge mogu sebi da priušte slične eksperimente. Izabela se ne slaže i ističe da povratak prirode može da dovede do višestrukih koristi po ljude, zemljište i ekonomiju. „Možda je najuzbudljivije od svega što ako se podivljavanje može ostvariti ovde, na našem ispošćenom komadu zemlje, u previše razvijenom, gusto naseljenom jugoistoku Engleske, onda se može ostvariti bilo gde, samo ako imamo volje da pokušamo.“

Naslovna slika: Obnavljanje toka reke Adur na Knepovom zemljoposedu jedna je od najvećih privatnih akcija povratka reka u njihovo prvobitno stanje u Britaniji (foto: facebook.com, Kneppsafaris)