U Srbiji rastu dve vrste ramonde, a evo gde ih možete naći

U Jelašničkoj klisuri, koja se nalazi na oko 15 kilometara od Niša, u surovim uslovima kamenjara, u proleće raste ramonda, zaštićena vrsta posebne biljke.

„U Jelašničkoj klisuri rastu dve vrste ramonde, to su srpska i Natalijina ramonda, i upravo je ovo mesto jedno od dva mesta gde ove dve vrste ramonde rastu zajedno. I jedna i druga vrsta su strogo zaštićene prema nacionalnom zakonodavstvu i vrlo su slične na prvi pogled, rekla je Dragana Nedeljković iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije za RTS.

Ipak između dva cveta – ima razlika.

„Naravno, ipak ima razlika, i prva osnovna razlika jeste u boji njihovog cveta. Natalijina ramonda ima cvetove ljubičaste boje koje je nešto tamnija od cvetova kod srpske ramonde, to je prva razlika. Zatim, krunični listići ili takozvane latice kod Natalijine ramonde su jako blisko, stoje jedna uz drugu, malo su preklopljeni, dok su kod srpske ramonde krunični listići potpuno razdvojeni. Natalijina ramonda ima sitno nazubljene zelene listove, dok kod srpske ramonde ta nazubljenost izgleda malo drugačije, ima krupnije zupce“, objasnila je Nedeljkovićeva.

Natalijinu ramondu je otkrio doktor Sava Petrović, srpsku ramondu Josif Pančić.

„Srpska ramonda je otkrivena na planini Rtanj, nadomak Sokobanje i Boljevca, a nekoliko godina kasnije, u Jelašničkoj klisuri na takozvanom Radovom kamenu je otkrivena i Natalijina ramonda. Pošto je otkrivena u okolini Niša, doktor Sava Petrović je najpre imao ideju da ovoj biljci da naziv niška ramonda, odnosno ramonda nisana. Međutim, pošto je on bio dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, odlučeno je da biljka dobije naziv Natalijina ramonda, u čast kraljice Natalije Obrenović“, rekla je gošća RTS-a.

Nedeljkovićeva je objasnila i u kakvim uslovima raste ramonda.

„Raste u pukotinama krečnjačkih stena, uvek je okrenuta ka severnoj ekspoziciji i zahteva određenu količinu vlage na svom staništu. Ono što je specifično za ove vrste – i za jednu i za drugu ramondu, i treću vrstu ramonde koja raste na Pirinejskom poluostrvu jeste da imaju sposobnost da nepovoljne uslove na staništu prežive određeni period u takozvanom stanju anabioze, kada su svi njeni metabolički procesi umanjeni. Čim se uspostave normalni uslovi na staništu, kada stanište dobije određenu količinu vode i vlage, njen životni ciklus se sasvim normalno nastavlja“, objasnila je specifičnost ramonde.

Na pitanje o tome koliko dugo ramonda može biti u stanju anabioze, i zbog čega je zapravo zovemo feniks biljka, Dragana Nedeljković kaže: „Ona može biti nekoliko meseci, s obzirom na to da cveta krajem aprila, maja, juna, meseca… u zavisnosti od vremenskih uslova, i čim dođe sredina leta kada su visoke temperature, kada stanište postaje suvo, ona polako prelazi u stanje anabioze do sledećeg proleća, odnosno do maja meseca.To je ono što biljku čini izuzetnom, i iz kojeg razloga se naziva feniks biljka, odnosno može posle određenog vremena prividne smrti, kako se to u narodu kaže, da ponovo oživi“, zaključila je Nedeljkovićeva, a prenosi RTS.