Libresse predstavlja: Ne treba ćutati kad stvari ne idu po planu

Kada je sve u redu i kada smo zdrave, ženska tela su neverovatne mašine – funkcionišu po prirodnim zakonima, omogućavaju nam da uživamo, da se u njima osećamo lepo i poželjno, mogu da nam pruže različita zadovoljstva i da ukoliko mi tako želimo, stvore novi život. Međutim, nekada stvari ne funkcionišu kako treba. Nekada su to emocionalne prepreke i izbori koji nisu laki. U stvari, odluke koje žene donose u svom životu u vezi sa svojim telom nimalo nisu lake. Da li žele ili ne žele decu? Da li to društvo i okolina očekuje od njih i da li je to nešto što se podrazumeva, a da žene u stvari uopšte nisu sigurne šta su njihove želje, a šta očekivanja okoline i nametnuti klišei?

Koliko žena znate da su vodile iskrene i otvorene razgovore na ove teme ili su same donosile odluke u strahu da neće biti shvaćene na pravi način? Jer je nažalost uvrežena praksa da sva ta pitanja ne samo da nisu vidljiva i da se o njima ne priča, već se ona ignorišu i njihova relevantnost se poriče.

Kad ženski organizam zakaže, kad ta savršena mašina ne radi kako treba, kada telo postane neprijatelj i nešto što ne sarađuje sa našim željama počinje dugotrajna borba protiv različitih neprijatelja – endometrioze, neplodnosti, izgubljenih trudnoća, hormonalnih poremećaja…

Sve veći broj žena suočava se sa izazovima kada je začeće u pitanju. One su naše komšinice, koleginice, neko koga viđamo svaki dan, a da u stvari ne znamo kroz šta te žene prolaze i sa kojim problemima se suočavaju. Jer pitanje začeća nije samo medicinski već i emotivni problem koji utiče na sve aspekte života. A o kojem žene ne pričaju otvoreno iz osećaja srama da sa njima nešto nije u redu.

Društvo ne samo da ne ohrabruje žene da otvoreno pričaju o iskustvima kroz koja prolaze, nego je atmosfera takva da je veliku većinu žena, pa makar one dolaze iz razvijenih demokratskih zemalja, sramota da pričaju o svojim iskustvima. To su tabui o kojima se jednostavno ne priča. I to mora da se promeni jer svako iskustvo je bitno i nije ni manje vredno ni manje relevantno. A da li ćemo imati generacije žena koje se stide velikog dela svog života? Podaci se moraju promeniti, a oni sada govore da žene pate same i da svoja iskustva ne dele.

Gotovo 40 odsto žena koje su doživele pobačaj nisu o tome govorile otvoreno, a isti toliki procenat je žena koje su godinama vodile borbu za potomstvo, ali o tome nisu bile spremne da javno govore. I to nije bila njihova odluka, već strah da će biti osuđivane ili pogrešno shvaćene, pa čak i odbačene. Sam podatak da se o endometriozi, izrazito kompleksnom i nekada vrlo bolnom stanju kod žena zna jako malo, a da se s tim problemom suočava jedna od 10 žena, govori dovoljno o tome da žene na svaki način treba ohrabriti da o svojim problemima pričaju. Da to nisu nikakvi tabui već stvaran život o kom mora da se priča.