Nemanja šeta po mestima gde je jedva ljudska noga kročila: Ovo je priča o smaragdnoj boi, škorpijama i lovcima sa duvaljkama
Svi volimo da odemo na neka lepa, ali standardna letovališta ili odmorališta. Neki od nas maštaju i o onim drugačijim predelima, koja nisu na prvu loptu. A neki su dovoljno hrabi i sposobni da ih posete.
Upoznajte Nemanju Bogdanova. Po struci je grafički dizajner i ilustrator, ali kad se ne bavi svojim dnevnim poslom, Nemanja putuje, i to na mesta koja vas ne dočekuju uvek rašerenih ruku, a spava se u šatorima i hamocima, dok je hotel od tri ili četiri zvezdice samo san.
Nemanju smo uočili po sjajnim snimcima, i slikama na njegovoj Instagram stranici, i zato smo rešili da nam kroz priču i slike približi svoja nesvakidašnja putovanja.
Povezani članci
Kako je došlo do toga da kreneš na ova malo drugačija putovanja?
Odrastajući u velikoj porodici 90-ih naši roditelji su uradili sve da bismo imali sve što nam treba, ali ništa što smo “hteli”. Stoga ta neka “glad” deteta koji žudi da vidi svet van stranica enciklopedija je bila žar koja je dugo tinjala. Tek na fakultetu gde sam studirao filozofiju, moj dugogodišnji prijatelj i tadašnju cimer Aleksandar Gabrić, koji je mahom genije turizmologije i ja smo odlučili da čim obezbedimo iole pristojan priliv novca, da ćemo se odvažiti na neku avanturu. To se i desilo! I tako smo se odvažili na dvomesečno putovanje kroz Aziju trans-sibirskom železnicom u oba smera. Belorusija, Sibir, Rusija generalno, Mongolija, Kina, Japan.
Išli smo na veoma skromnom budžetu sa više nego neadkvatnom opremom, ali smo doživali putovanje snova. Kačenje molitvenih zastavica u Mongolskim datsanima, stojanje na zaleđenom Bajkalskom jezeru u srcu Sibira na -47c, 16 dana u trećoj klasi Transsibirskog voza, Tokijo u svoj svojoj veličanstvenoj celosti, Taoistički hramovi Japana koji stoje kao dokaz da je arhitektura visoka umetnost, festival belog meseca u Ulan Batoru gde su nam prolaznici poklanjali hranu, čokolade i para!
Nama, prljavim strancima koje nikad neće videti ponovo su tretirali toliko divno da me i dalje gane njihova velikodušnost. Doživeti kinesku novu godinu u Kini nije događaj koji moj vokabular može verodostojno da prenese, najbliže što mi pada na pamet je sreća i delirijum uz najopulentniju raskoš što su moje subotičke oči do tada videle. Ovo su samo neke od mirijade divnih iskustava koje smo doživeli na tom putovanju. Ne bih ni uspeo da nabrojim sve što smo proživeli tamo jer bih se izgubio u prisećanju, a ovaj tekst bi bio manje intervju, a više diplomski rad (smeh).
Daj nam svojih top 3 najinteresantnijih, najluđih, najatipičnijih putovanja?
1. Broj jedan, moja ljubav. Mesto kojem ću se uvek vraćati – Amazonija. Nedavno sam se vratio iz moje treće posete prašumi gde smo imali čast, privilegiju i da kampujemo sa pripadnicima Matic plemena iliti “Jaguar Ljudima” termin koji oni lično jako ne vole. To “nasilno”, veoma negostoljubivo i basnoslovno očaravajuće mesto me je osvojilo već prvi put kada sam napravio prvi korak u istu. Korak koji me je progutao stopalo dok kolena (smeh). Sada sam na pomolu da bih rado živeo tamo sa Tikunama, Yakunama, Matisima, Jaguama ili bilo kojim plemenom koje bi me primilo.
Prvo smo bili u džunglama Kolumbije, ali zbog tužne istorije Kolumbije to područje nije najsigurnije. Naredne godine smo kampovali u džunglama Perua gde smo namestili kamp nedaleko od Javari reke blizu jednog bezimenog jezera. Nisam pecaroš, šta više više riba sam upecao na mačetu nego pecaljku, ali te vode obiluju divovskim ribom (arapaima, na primer) do te mere da uprkos činjenici da smo bili u sred prašume gde ni signalni telefoni ne rade, mi ni na sekund nismo bili gladni.
Da se ne lažemo, sve tamo nam je bolno dalo do znanja da nam tamo nije mesto, ali nas je Amazonija napojila i hranila kao da smo joj čeda. I tu je moja ljubav samo rasla. Sada smo se vratili iz Brazilskog dela Amazonas regije, blizu Itaquai reke, niz pritoku koja ne nosi ime. Najniža dnevna temperatura je bila 35c, a najniža vlažnost vazduha je bila 85%, nakon čega sam samo prestao da merim. Srećom našli smo jedan mali potok, jedva metar širok, ali sa hladnom vodom, tamo smo se kao deca kupali u toj mutnoj, sedimentiranoj vodi i te praktično dečačke uspomene nastale u mojim 30-ima će mi biti jedne od najdražih uspomena ikada. Vredi napomenuti da kupanje u jezeru koje nam je isto bilo blizu je bio ekvivalent kupanja u kadi punoj vrele vode u sred leta, stoga smo tamo samo prali odeću i pecali.
Amazonija je zloglasna po svojim kišama i mnoge to plaši, ali šetnja Amazonom ili kupanje dok te silovite kiše biju i spuštaju nemilosrdnu temperaturu je toliko božanstveno da je iziskivalo iz nas istinski i glasan smeh radosti i olakšanja.
2. Moje drugo “omiljeno” mesto u kojem sam bio je Černobilj. Drastičan kontrast od divne prirode Amazona, ali duboko verujem da svako treba da se upozna i sa nemilim delovima naše planete ili preciznije, naše lične prirode. Dugo, doduše amaterski sam bio fasciniran silinom energije koja se krije u atomu ono u skladu, a zloglasnošću druge najveće industrijske katastofe na svetu (prva je Bopalska katastrofa). Černobilj, tačnije Pripjat – grad koji je sačinjavao radnike dotičnih nuklearnih elektrani je brojao 50.000 duša. U tri dana taj broj je pao na 0. Toliko stoji i sada. Pripjat je grad duhova, netakut od tog zloglasnog aprilskog jutra 1986.
Moj vokabular ne poseduje reči adekvatne da prenesem utiske šetanjem tih ulica, sa bukom dosimetra upozoravajući nas na kumulativnu štetu po naše zdravlje dok mi u čudu i naivnom divljenju razgledamo ovo sablasno mesto. Danas Pripjat stoji kao spomenik ljudskoj nemarnosti čije posledice nikad neće moći u potpunosti biti poimane. A sa čisto kao potvrda toga, mi smo nehotice ušetali u “žarište” i pročitali smo 1.3906mSv radijacije, zarad perspektive 1mSv je maksimalna dozvoljena godišnja doza radijacije, stoga smo odlučili da se ne zadržavamo mnogo. Mada napravili smo grešku. Decimalnu grešku. Dosimetri su merili 139.06mSv, ne 1.3906mSv. Zbunjenost, strah, uznemirenost i preplavljujuća nesigurnost nas je oblila kao topljeno olovo. Pobegli smo odatle kao od besnih pasa. I dalje nesigurni šta nam se desilo. Na svu sreću doživeli smo samo blagi oblik akutne radijacijske bolesti, ali lekciju koju smo naučili i nikad nećemo zaboraviti. Mada uveliko planiramo da se vratimo nazad i posetimo Černobilj ponovo, kada to bude bilo moguće. Jer ne postoji ni približno slično mesto na zemlji. Pripjat je grad-vesnik kako bi svet izgledao kada bismo mi jednostavno – nestali.
3. Izuzetno je teško izabrati samo par mesta na kojima sam bio, osećam se nezahvalno birajući, ali sam se odlučio na uspon i osvajanje vrha Olimpa – Mitikas. Aleksandar i ja smo to uspeli da uradimo bez mnogo planinarskog iskustva (tačnije ikakvog iskustva, haha) i bez opreme. Uspon traje dva dana i do Skala vrha je u suštini veoma naporan hajk gde sunce brzo crpi snagu i sve rezerve vode, a onda se dođe do monolitskog uspona na Mitikas koji nas je ukopao. Mada nismo mogli da dođemo ovoliko blizu, a da ne probamo da se popnemo. Ćutke smo krenuli niz blagi spust koji vodi do skoro vertikalnog uspona koji zloglasno zovu “Kako Skala” iliti “Zle Stepenice”.
Retrospektivno gledajući uspon nije bio toliko naporan jer smo bili fizički spremni, ali margina za greškom nije postojala! Jer ispod nas je bio pad od preko preko kilometar. Srećnom, nikad nisam doživeo napad panike, ali najbliže tome sam doživeo sedeći na steni pokušavajući da smognem fizičku i mentalnu snagu da nastavim, a ona sam okrenuo glavu i video provaliju koju moram da prekoračim da stignem na drugu stranu. To mesto bi nosilo moj epitaf da sam se okliznuo ili izgubio ravnotežu. Srećom, nisam. Uspeli smo! Popeli smo se! Taj osećaj, senzacija sedenja na “Zevsovom Tronu” i ta euforija je nešto muti um i izbegava obrazloženje. Sedeli smo tamo naizgled satima, tresli smo se od hladnoće, gladi i vode koja nam je nestala, ali nikad nismo osećali intenzivniji osećaj uspeha, a onda smo shvatili – sada treba to sve nazad.
4. Staviću i četvrto mesto iako smo rekli samo tri, ali moram da naglasim našu Srbiju. Geografski mi se nalazimo na toliko pogodnom području za sve prirodne aktivnosti. Obožavam da kampujem u Srbiji. Svaki put kada se vratim sa napornog puta zaključim koliko je samo Srbija plodotvorna i koliko je ona blago za svakog ko voli prirodu. No, neću pisati hvalospeve o našem podneblju već ću vas pozvati da se odvažite i odete da hajkujete našim nacionalnim parkovima, kampujte, planinarite! Malo koja država u kojoj sam bio nudi što mi u ovom kutku sveta imamo.
Fokusiraćemo se sad na poslednje putovanje u Amazoniji – Kako je bilo, gde si sve bio, gde si spavao, šta si jeo, na koje si ljude i narode naletao, životinje…
Bilo je prelepo i na granici neizdržljivog! Kao što sam pomenuo, temperature i vlažnost vazduha su bila isuviše visoke. U skladu sa tim bili smo obliveni znojem, a svaki insekt je bio privučen na so na našoj koži. Svi do poslednje osobe smo bili izujedani i rašćešani, a pošto na tolikoj vlažnosti rane ne zarastaju istom brzinom kao tu, infekcije su brzo postale faktor. No, to dolazi sa teritorijom, stoga smo to sve prihvatili kao nužno zlo. Mada i dotično zlo nije moglo da nam umanji divotu tog mesta ni mrvicu! Ovog puta smo bili u Brazilskom delu Amazonije, nadomak bezimenog jezera i bezimene reke koja je pritoka Itaquai reke, doduše tu nam je bio kamp, ali verujem da smo 30 kvadratnih kilometara obišli tražeći razne zmije, škorpije, paukove, kajmane, insekte, glodare, ptice i slične životinje koje žive samo tamo. U prašumi se ne može spavati na zemlji, odnosno u šatoru, stoga spavamo u ležaljkama (hammock) pokriveni mrežom jer kiše tamo počnu naglo i kada se kaže da sipa kao iz kabla, ovo je kao da iz cisterne, u trenutcima je toliko silovito da se kiša odbija od tla i budemo mokri ma kako god se pokušali zaštititi. Sada sam pak toliko navikao na spavanje u njima da mi je to jedna od omiljenih stvari i planiram da okačim jednu sebi u stanu. Gledali smo da nosimo sa sobom hranu koju bismo mogli da pripremimo brzo, lako i da bude bogata ugljenim hidratima, stoga pirinač, juka, farinja, plantain i bilo koje smo mogli da nađemo. Sa nama su bili pripadnici Matis plemena, veoma vrsni lovci sa svojim duvaljkama, oni su svako jutro u 4:30 kretali u lov i svako jutro su došli nazad sa ulovom koji mi nismo ni spazili, amazonska svinja, “amazonska kokoška”, raznovrsni majmuni, ptice, oposumi, amazonski pacovi i slično.
Mahom oni nisu bili voljni da dele svoj ulov sa svima nama, barem ne u početku. Bilo je tu rituala koji oni iziskuju da svi prođemo da bismo pokazali svoje poštovanje ka njima, njihovoj kulturi, džungli i da pružimo dokaz naše muškosti što je njihov običaj. Onda su nam udeljivali delove svog ulova kada bi primetili da ne jedemo. Bilo je izuetno čudno kako ti ljudi koji efektivno žive kao što smo mi živeli pre hiljade i hiljade godina i dalje koncipiraju dobrodušnost i altruizam isto kao i mi. Uvid u taj, pa skoro metafizički gest inherentne dobrote je možda moj najjači utisak celog puta. Da bismo suplimentirali našu ishranu jeli smo mnogo ribe koja je bila u izobilju, i mogu vam reći dve stvari, a to su da se komotno možete kupati u jezeru punim pirana i neće vam ni prići, mlade aimara ribe pak su sasvim druga priča doduše haha. Druga stvar je da su pirane izuzetno fine za jesti, jeste treba ih mnogo čititi, ali meni je to postala jedna od omiljenih riba ikada i uvek sam se alavo grabio za pirane.
Naše vreme je bilo primarno sa Matis plemenom koje je prvi put kontaktirano 1976e godine, ali mimo njih imali smo prilike da upoznamo i pripadnike Tikuna, Yukuna, Huitoto, Kokama i Yagua plemena. Ako se sećate nedavnog pada aviona u Amazonu kada je samo četvoro dece preživelo i opstali su u dubokoj džungli 40 dana, oni su bili pripadnici Huitoto plemena. Ne mogu da naglasim koliko je to neprikosnoveno dostignuće jer su ta deca svega 13, 9 i 4 godine, a beba svega 11 meseci.
Imali smo mnogo sreće sa zmijama ove godine te smo videli napokon boa konstriktora, smaragdnu bou, lažnu bou, jeguljastu mokasinu, zelenu lijana zmiju, od arahnida crnog brazilskog škorpiona, braon peruvijanskog škorpiona kao druge, sve moguće vrste tarantula od kojih smo se veoma sprijateljili sa “pink toe” tarantulama jer su veoma mirne naravi i naravno objektivno najveći izvor straha što se faune tiče – brazilski lutajući pauk. Oni su naotrovniji pauci na svetu, izuzetno su agresivni i imaju naviku da se šetaju u toku noći, stoga je lako naići na njih. Da “zlo” bude gore, količina potreba da usmrti živo biće je 0.63 μg / kg i povrh svega toga, kada narastu preko 15cm steknu sposbnost da skaču na svoj plen. Stvorenje satkano od noćnih mora. I naravno ima ih svuda, srećom veoma smo bili obazrivi na njih i niko nije imao ni najmanji problem.
Šta je najopasnije šta može da ti se desi u Amazoniji, a šta su najlepše stvari koje mogu da ti se dese?
Često kažemo “Najopasnija stvar u džungli je mačeta”, ljudi koji ne znaju da rukuju njom mahom se povrede, stoga uvek iznova i iznova ponavljamo pravilnu tehniku korišćenja iste. Stoga to je najgore, životinja će uvek biti životinja i ponašaće se u skladu sa svojom prirodom, ali ništa gore nego kada svojom nesmotrenošću koštaš celu ekspediciju jednu veoma napornu evakuaciju.
I moram priznati da sudelovanje na lov na kajmane je jedno izuzetno napeto i suštastveno strašno iskustvo i ne znam da li sam se više plašio kada sam ja izvukao jednog iz mutne mračne vode Amazona ili kada je moj drug Nikola Lazić izvukao drugog znatno većeg, jer malo šta može da napravi štetu kao jedan kajman. Drveni kanu može da podnese tik toliko težine pre nego što mi kao lovci postanemo lovina.
A najlepša stvar je bukvalno – sve! Tu nabrajam jezive stvari, ali ja kada mi je morpho leptir sleteo na kožu prvi put ja sam se naježio. Gledajući kolibrije, nikad nisam razumeo fascinaciju izlaska i zalaska sunca, dok nisam bio tamo prvi put. Hrana! Koliko bazične stvari kao so mogu da pruže sreću to ne nesvakidašnje. Primetiti retku životinju o kojoj smo samo na televizorima gledali je ushićenje malo ko može da objasni. Buđenje na svežije jutro posle kiše uz ptice koje zvuče kao da su sa druge planete je takođe nešto što će mi uvek biti urezano u pamćenju. Tu je ona i drugarstvo izgrađeno kroz sapatništvo, zajednički rad, trud i primalna potreba da u malo vremena i ograničene alate mi napravimo sebi dom u džungli. Mogao bih u beskraj, ali najlepša stvar koja može da se čoveku desi u Amazoniji je sama Amazonija.
Ako neko sutra se probudi i reši da želi da ode tamo (ili na neko drugo mesto koje si obišao), šta mu je potrebno, kako da se sprema za sve to, fizička sprema, novac, šta je sve potrebno?
Volja! Bez istinske volje nema te opreme, novca niti prilike da se čovek odvaži na bilo koje putovanje, a ako čovek ima istinsku volju onda će se “korigovati” u skladu sa svojom voljom i omogućiti to. Ne volim da uzimam sebe za primer, gnušam se hubrisa, ali ja sam dete iz ne toliko dobrostojeće porodice iz Subotice. Ako sam ja uspeo, možete i vi, samo treba da želite to istinski!
Naravno u zavisnosti od lokacije bitan je i novac i oprema i logistika, ali to je “koliko je dugačak komad konca” pitanje, odnosno “zavisi”. Zavisi gde ste se zaputili, a uz doedukaciju, logistiku, izučavanje, fizičku i psihičku pripremu ja ne želim da verujem da bilo ko ko čita ovo može da vidi sve što sam ja video i još više! Šta više, srce će mi biti puno ako uspem makar jednu osobu da podstaknem da se odvaži na svoj put iz snova.
Koje si sve životne lekcije naučio na putovanjima? Šta si naučio o sebi, šta o drugim ljudima, šta o planeti Zemlji?
Uf, najteža tema. Pričati o sebi (smeh). Jednog dana kada budem stekao iskustva vrednog da se stavi na papir probaću da sastavim slične misli. Do tada bih podelio sa vama par uvida koji nisu vezani za mene, koliko za nas sve. Matis pleme, ljudi koji žive bez kamenog alata i mi koji imako 4g mrežu na telefonu se smejemo i obedujemo zajedno, mi smo isto. Podele ne postoje, samo različitosti, a mahom te različitosti brkamo sa podelama i onda se distanciramo od ljudi koji bi nam obogatili život kao što su oni nama. Istina, deli nas jezik, ali mehrabijanski, mi možemo da se sporazumemo neverbalno do te mere da nam suze teku od smeha. Stoga ako bih davao bilo kakav savet, a to ne volim da radim, jeste da prigrlite različitosti, odbijte da ih gledate kao podele. Život će vam biti bogatiji zauzvrat.
Šta je sledeće što te čeka od destinacija?
Ništa pametno, preporučljivo ili sigurno, šalim se naravno. Tek sam stigao, stoga naredne putešestvije trenutno krojimo, ali ako vas interesuje, razmotrite da me zapratete na instagramu @nemanja_bogdanov i tamo ćete moći videti sve moje prethodne avanture i ujedno ćete biti prvi koji ćete saznati gde ću se sledeće zaputiti.
Povezani članci
