Ovaj manastir u Vojvodini je nekad bio bolnica, a danas čuva jednu od najvećih svetinja Srbije

Fruškogorski manastiri nisu samo mesta duhovnosti koja se pohode svaki put kada je potrebno pronaći utočište i duševni mir, već i značajni centri istraživanja i proučavanja prošlosti. Zahvaljujući istrajnosti i kontinuitetu postojanja, oni danas baštine i od zaborava čuvaju neke od najvažnijih priča iz davnina, značajnih kako za Frušku goru, tako i za Vojvodinu i čitavu Srbiju.

Upoznati njihovu istoriju zato je isto što i upoznati istoriju srpskog naroda i svega onoga što se dešavalo na ovim prostorima. Dobar primer toga je manastir Vrdnik…

„Čiji je“ Vrdnik?

Iako je danas reč o jednom od najznačajnijih manastira Fruške gore, mi zapravo ne znamo sa sigurnošću ko je, a ni kada podigao Vrdnik. Neki istoričari navode da je ova svetinja postojala i pre turskih vremena, ali većina se slaže da je manastir osnovan negde u periodu između XV i XVI veka, piše Istorijski zabavnik.

Najstariji pomen Vrdnika nalazi se u turskom popisu iz 1566. godine u kome se navodi njegovo imanje i propisana suma koju monasi moraju da plate, kao i to da je crkva koja je tu postojala bila posvećena Svetom Jovanu Krstitelju.

Ravanica usred Srema

Tokom narednih decenija Vrdnik se retko pominjao u istorijskim spisima. Ipak, sve se promenilo 1697. kada su se, bežeći pred Turcima, u manastiru nastanili monasi iz Ravanice donoseći sa sobom brojne dragocenosti, značajne povelje i spise, ali i ono najvrednije – mošti Svetog kneza Lazara.

Nakon toga ovaj manastir je postao poznat i kao Mala, Sremska ili Vrdnička Ravanica, a naziv se zadržao sve do današnjih dana. Negde u tom periodu izvedena je i prva obnova crkve koja je nakon toga posvećena Vaznesenju Gospodnjem kako bi se i tako istakla veza sa „moravskom“ Ravanicom.

Nova crkva za novo doba

Ubrzo pošto se pročulo da su ostaci kneza Lazara stigli na Frušku goru, Vrdnik je postao stecište okupljanja velikog broja vernika koji su dolazili da vide i poklone se moštima svetog kosovskog mučenika. Stara i već oronula crkva nije bila dovoljna da primi sve te duše, pa je postalo jasno da je potrebno izgraditi novi hram.

Kažu da je prikupljanje priloga za ovaj veliki poduhvat potrajalo gotovo čitav vek. Radovi su otpočeli 1801. i trajali su punu deceniju. Nova crkva osvećena je 1811. godine kada su mošti Svetog kneza Lazara svečano prenete i položene ispred oltara.

Sećanje na kneza Lazara u Vrdniku živi i danas

Mošti kneza Lazara dugo su tihovale u Vrdniku. Nalazile su se sa desne strane oltara, pod samim prestonim ikonama, u vrednom i starom kivotu. A onda im je ponovo zapretila opasnost!

Istorijski zabavnik piše da su mošti nekoliko puta sklanjane iz manastira u strahu od obesti osvajača. Poslednji put su spašene od ustaškog uništenja tokom Drugog svetskog rata kada su prenete u Beograd. Oslobođenje su dočekale u Sabornoj crkvi da bi, u sklopu obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke 1989. bile konačno vraćene „kući“ – u „moravsku“ Ravanicu.

Ipak, i ona „vrdnička“ seća se ovog svetog vladara! U manastiru na Fruškoj gori, izložen u staklenoj vitrini u kivotu ispred oltara, čuva se deo moštiju kneza Lazara, a Vrdnik kao svoju slavu obeležava Vidovdan – dan kada je ovaj srpski vladar svojom herojskom pogibijom u Boju na Kosovu zauvek postao večan.

Manastir koji je bio i skladište municije i bolnica

Iako nije rušen, Vrdnik je tokom Drugog svetskog rata na neki način ipak podelio tešku sudbinu svoje „fruškogorske manastirske braće“ – opljačkan je i devastiran, a monasi su oterani. Kažu da je jedno vreme služio i kao skladište municije, a nakon rata čak i kao – zdravstvena ustanova! Sve do sedamdesetih godina tu se nalazila bolnica za decu sa smetnjama u razvoju nakon čega je manastir ostao zapušten i ruiniran.

Ali Vrdnik je i dalje živeo u dušama vernika! Sveopšta obnova počela je 1987. godine – popravljen je krov, sređena fasada, sanirana su oštećenja od vlage… Pristupilo se rekonstrukciji konaka, a sobe koje su nekada korišćene kao bolničke, preuređene su za potrebe monaštva. Svojim starim sjajem Vrdnik je zasijao 1994. na radost sestrinstva, ali i svih vernika Srbije.

Danas važi za jedan od najlepših i najznačajnijih manastira „srpske Svete Gore“.