Mračna strana života na Baliju: Problemi o kojima se ne govori

Bali je za mnoge pravi sinonim zemaljskog raja – ostrvo bujnih džungli, dramatičnih vulkanskih vrhova i beskrajnih peščanih plaža koje svake godine privlače milione posetilaca. Ali jedna bivša stanovnica otkriva da život na „Ostrvu bogova“, kako ga često nazivaju, izgleda sasvim drugačije kada se skloni sjaj Instagrama i promotivnih razglednica.

Umesto bezbrižne egzotike, doseljenici se često susreću sa iscrpljujućom birokratijom, nedovoljno opremljenim bolnicama, zagađenjem, skrivenim troškovima i životom u svojevrsnom „mehuru“ koji je često daleko od stvarnog indonežanskog života.

Bali je 2024. zabeležio čak 16,4 miliona međunarodnih i domaćih dolazaka, dok na ostrvu živi oko 4,2 miliona ljudi. Kako broj turista i iseljenika raste, sve se glasnije čuju upozorenja da svakodnevica na ostrvu nije uvek idilična. Ainura Kalau, koja je sa suprugom provela devet meseci u popularnom Čanguu, opisala je niz izazova – od infrastrukturnih problema i stalne borbe sa vizama do zagađenja i osećaja izolovanosti, zbog kojih su na kraju odlučili da napuste ostrvo, piše Index.hr.

Stres odmah na početku

Prema njenim rečima, već na početku boravka suočili su se sa „iscrpljujućim“ režimom izdavanja viza. Većina stranaca dolazi sa turističkim vizama koje se obnavljaju svakih mesec ili dva. Čak i uz pomoć agenta, to znači stalno predavanje pasoša i konstantno planiranje.

„Ta neizvesnost vas izjeda. Nikada se u potpunosti ne udomaćite jer znate da vam je vreme, ma koliko ga obnavljali, zapravo ograničeno. Teško je dugoročno se vezati za bilo šta kada vam je pravni status uvek privremen“, kaže Kalau.

Neadekvatna zdravstvena zaštita

Manje zdravstvene tegobe lako se rešavaju, ali ozbiljniji slučajevi mogu značiti hitnu evakuaciju u Singapur ili Bangkok. Kalau se prisetila prijateljice kod koje se sumnjalo na upalu slepog creva – lokalna bolnica nije imala mogućnost operacije, pa joj je osiguranje organizovalo hitan let. Osiguranje koje pokriva takve evakuacije, upozorava, „izuzetno je skupo“, pa ga mnogi mlađi iseljenici izbegavaju.

Zagađenje koje je sve teže ignorisati

Iako je Bali poznat po prirodnim lepotama, Kalau tvrdi da je ekološka situacija zabrinjavajuća. „Ostrvo ima ozbiljan problem sa smećem – vidite ga pored puteva, u rekama, a more ga izbacuje na brojne plaže tokom kišne sezone“, piše ona.

Dodatni problem je paljenje smeća uveče, praksa koja stvara guste oblake dima i utiče na zdravlje stanovnika. Njen suprug borio se sa hroničnim sinusitisom, a ona je razvila uporan kašalj.

Život u iseljeničkom „mehuru“

Čangu, Seminjak i Ubud postali su centri digitalnih nomada – mesta sa sopstvenim, pomalo izolovanim mikrosvetovima. „Kafići su puni stranca koji naručuju avokado tost i specijalnu kafu, a mnogi prođu pola godine boravka bez da nauče ijednu reč indonežanskog“, kaže Kalau.

Razlika u prihodima je ogromna: mesečna kirija za luksuznu vilu često iznosi koliko lokalna porodica potroši za pola godine.

Površna i prolazna prijateljstva

Iako Bali ima živu društvenu scenu, stalne smene stanovnika rezultiraju vezama koje retko postanu dublje. „Svi dolaze i odlaze. Zbližite se s nekim, a on ode za mesec dana. Ciklus upoznavanja stalno se ponavlja“, kaže ona.

Nadalje, osetila je i svojevrsno takmičenje – ko putuje na „najbolje destinacije“ i čiji život na društvenim mrežama izgleda najzavidnije. Vremenom, to postaje iscrpljujuće.

Infrastruktura koja ne prati potrebe

Za digitalne nomade stabilna infrastruktura je ključna – a na Baliju to često nije slučaj.

Struja je, kaže, redovno nestajala, pa su plaćali dva različita internet provajdera. U njihovoj vili imali su problema s buđi, poplavama, lošim pritiskom vode i posledicama jakih kiša. Stres povećavaju i saobraćajni haos i rizik vožnje skuterom.

„Povoljan život“ koji to često nije

Iako Bali ima reputaciju jeftine destinacije, Kalau tvrdi da to retko važi za iseljenike. „Možete živeti veoma jeftino ako jedete lokalno, izbegavate turističke zone i živite kao lokalci. Ali većina iseljenika želi lepu vilu, zapadnjačku hranu i coworking sa dobrim internetom“, objašnjava.

Kada su uračunali vize, kvalitetno zdravstveno osiguranje, povratne letove i više cene u popularnim zonama, shvatili su da im se ušteđevina topi. Pritom, vlaga i buđ brzo uništavaju odeću i elektroniku – još jedan „skriveni trošak“.

Usamljenost i osećaj nepripadanja

Na kraju, presudnu ulogu odigrao je emocionalni teret života između dve kulture. „Nisam bila turista, ali nisam bila ni pravi stanovnik“, priznaje. Tokom boravka propuštali su važne porodične trenutke, venčanja, okupljanja – iskustva koja se ne mogu vratiti.

„Negde oko sedmog meseca počela sam da osećam usamljenost koja nije imala veze s brojem ljudi oko mene. Nedostajalo mi je da imam korenje. Da budem deo zajednice kojoj doprinosim nečim više od turističkih dolara“, zaključila je.