Ovo je bila najpoznatija ex -JU slika: Priča o dečaku koji plače je zapravo čist horor

Slika dečaka koji plače bila je deo scenografije verovatno svakog doma u Jugoslaviji.

Reč je o delu italijanskog slikara Đovani Bragolina (1911–1981), koji je koristio pseudonim Bruno Amarillo.

Ova slika, osim što je ušla u skoro svaku kuću na Balkanu, od pedesetih godina bila je jako popularna u celom svetu, i postoji mnogo različitih verzija koje prikazuju uplakane dečake ili devojčice.

Pored svoje popularnosti, slika je postala poznata i zbog urbane legende o njenom “prokletstvu”.

U knjizi Toma Slemena iz 2000. godine piše da je motiv slike bio „mali ulični dečak“ kojeg je upoznao u Madridušezdesetih godina. Mali dečak je bio nemo siroče, što je odmah fasciniralo umetnika. Dok je Amadio slikao dete, prišao mu je katolički sveštenik i dao mu strogo upozorenje. Rekao je da je dečak, po imenu Don Bonillo, pobegao nakon što je video kako mu roditelji ginu u požaru. I tu kreće zaplet, naravno samo za ljubitelje teorija zavere.

Horor u kom god pravcu da pogledate, ako je istina strašna je, ako nije strašno je što svi veruju u laž.

Prvi misteriozni događaj vezan za ovu sliku desio se 5. septembra 1985. godine, kada je britanski tabloid The Sun izvestio da je vatrogasac iz Essexa tvrdio da su neoštećene verzije slike često pronalažene među ruševinama izgorelih kuća.

Ovo je izazvalo širenje urbane legende da slika nosi prokletstvo, zbog čega su se mnogi ljudi, uključujući vatrogasce, odlučili da je uklone iz svojih domova.

Stiv Punt, britanski pisac i komičar, istraživao je ovaj fenomen u emisiji BBC Radio 4 pod nazivom Punt PI. Nakon testiranja na Building Research Establishment, došao je do zaključka da su reprodukcije tretirane lakom koji sliku čini otpornom na vatru.

Dejvid Klark, istraživački novinar, dodatno je istražio čitavu priču i napisao da deo o pravom dečaku koji je bio model, iz knjige Toma Slemena nema veze sa istinom.

Istina je da je autor slika bio akademski školovan slikar koji je radio u posleratnoj Veneciji kao slikar i restaurator. Naslikao je najmanje 65 slika sa uplakanom decom, pod imenom Bragolin, a reprodukcije tih slika prodavane su širom sveta.

Za reprodukcije je nekada primao honorare, a nekad ne. Tokom sedamdesetih godina otkriveno je da je bio veoma bogat slikar, koji više nije slikao motive plačljive dece. Živeo je u Padovi, gde je i preminuo 1981. godine.