Ovaj posao je bio čest u Beogradu a onda je potpuno iščezao: Da li znate šta su to vagaši?
Unosni ulični poslovi, kao i zanati, nestajali su tokom prethodnih decenija, kao što su vage za tačno merenje na ulicama grada i vagaši.
Na vagu za tačno merenje u ovim našim danima možete da u celom Beogradu jedino naleteti tek na početku Knez Mihailove. I uglavnom nikoga na njoj neće zateći, piše kaldrma.rs.
Istina, nikada ih nije bilo previše, ali je bilo mnogo mušterija. Tamo pred sami Drugi svetski rat četiri su radile od jutra do mraka. Dve su bile postavljene na ulazu na Kalemegdan, jedna na uglu kod Pravnog fakulteta, a jedna kod Cvetnog trga. Oni koji su ih opslužavili sebe su nazivali vagašima.
Nekad tiše nekad glasnije mamili su prolaznike: “Merenje samo dinar! Ko želi tačno znati svoju težinu, taj će se uveriti ovom vagom“… I svraćali su ljudi.
Ali bio je jedan ogroman problem u tom uličnom biznisu.
Borivoje Vučković iz sela Belotinaca u Srezu niškom umeo je da osvane i omrkne uz svoju vagu kod Pravnog fakulteta te 1939. godine.
Vagaši u Beogradu:
– Vidite koliko samo ima apoteka i drogerija odavde do Kalemegdana. One nas udaviše! Mnogi idu tamo i mere se jer je besplatno – kazivao je mladi Borivoje, a tih dana je kod njega vaganje koštalo tačno koliko pola crnog hleba.
Bilo ih je i gde nije besplatno, al su opet Beograđani tamo svraćali.
– Svet izgleda ima više poverenja u apotekrske pomoćnike nego u nas koji radimo sa isto toliko tačnim merama kao i oni, možda i pažljivije – jadikovao je ovaj vagaš ispred Pravnog.
– Najbolje su nam mušterije mlade dame i devojke. One sve nastoje da budu što mršavije. A kad shvate da su dobile sto ili dvesta grama prave celu dramu. Kako su tada slatke, same sa sobom počnu da raspravljaju kako su uspele da se ugoje. Kroz dan ili dva eto ih ponovo. Odmah staju na vagu, ne kažu ni dobar dan. Pa ako vide da su smršale njihovoj radosti nema kraja. Čudan je taj ženski svet, majke mi!
Jedan drugi Vučković, po imenu Stojan, invalid, držao je vagu na ulazu u Kalemegdan. Sa njim je uvek bio i sin, koji je i privlačio Begrađanje na merenje.
– Dobre su nam mušterije i bolešljivi ljudi. Oni svaki čas kontrolištu težinu, najčešće kad pođu predveče u šetnju.
I žene su u tom predratnom Beogradu volele da s vremena na vreme stanu na javnu vagu. Nisu se obazirale mnogo na prolaznike dok im je vagaš govorio na kom je podeoku stao kantar. Niti su se većma uzbuđivale ako imaju koji kilogram viška.
– Mnogo češće na vagu staju mršavi, oni čija se težina kreće između 50 i 70 kila. Oni preko 100 nam retko navraćaju. Neki se ipak pojavi, valjda pomisli da se malo stesao, pa kad mu kažemo koiko zaista ima – zakuka, pa sve vrti glavom i otpuhuje. Pokaje se što je došao.
Uzimali su ljudima meru, ali za razliku od korojača, stiče se utisak da je malo narod i zazirao od njih, da ih se plašio, jer ne vole svi da čuju da su se udebljali. Valjda utiče i na samopouzdanje.
Stojan je tu na početku Kališa tada već desetak godina imao svoju poziciju, zarađivao slabo, ali bolje od one dvojice kod fakulteta i Cvetnog trga.
– Baš sam pre neki dan izmerio jednog koji je ima 140 kilograma. Jedva je stao na meru. Trbuhom je udario u tablu. Uplašio sam se da mi meru ne pokvari.
A onaj što je merio tamo kod Cvetnog trga tvrdio je da mu je na vagu stao čovek od 150 kila!
– Bio je mlad. Kada sam mu saopštio koliko teži, zadovoljno mi je odgovorio: ” Dobro je, dosta sam smršao”!
Pojavljivali su se vagaši i u kasnijim godinama na ulicama prestonice. Jedno vreme su krajem osamdesetih i početkom devedesetih čak bile moderne i one vage koje su preko zvučnika na sav glas saopštavale brojku.
Ali izgleda da su bile više privlačne prolaznicima nego onima koji su na njih stajali, jer su se ljudi okretali kad čuju “mehanički glas” kako izgovara cifru da na tren uhvate reakciju onih koji su stali da se provere.
