Da li deca postaju hiperaktivna zbog šećera?
Deca na rođendanima često dobijaju višak energije nakon uživanja u kolačima i tortama, zbog čega se mnogi pitaju: da li je šećer kriv za njihovu hiperaktivnost?
“Verovanje da šećer izaziva hiperaktivnost kod dece postoji već decenijama i utiče na odluke roditelja o dečjoj ishrani. Kao nutricionistkinja i neuronaučnica, mogu potvrditi da, iako preterana količina šećera nije korisna za mozak, naučni dokazi ne pokazuju da šećer izaziva hiperaktivnost”, piše Ejmi Rajhelt sa Univerziteta u Sidneju za sajt “The Conversation”, prenosi Zimo.
“Studije su pokazale da deca koja konzumiraju više prerađene hrane imaju manji volumen mozga u kritičnim područjima kao što je frontalni korteks u poređenju s decom sa zdravijom ishranom. Uprkos tome, mit da šećer izaziva hiperaktivnost i dalje je popularan, a datira još iz 1970-ih i 1980-ih”, pojašnjava Rajhelt.
Poreklo mita o šećeru i hiperaktivnosti
Mit je nastao iz studija o Fajngoldovoj dijeti, koju je osmislio pedijatar alergolog Bendžamin Fajngold, a koja je namenjena lečenju onoga što je danas poznato kao poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).
“Ova dijeta eliminiše veštačke boje, zaslađivače, konzervanse i salicilate koji se nalaze u mnogim zdravim namirnicama. Fajngold je tvrdio da izbegavanje ovih supstanci poboljšava fokus i ponašanje kod hiperaktivne dece, iako su njegove studije bile metodološki manjkave i nedostajale su im odgovarajuće kontrolne grupe”, ističe australijska stručnjakinja.
“Moderna naučna istraživanja razotkrila su vezu šećera i hiperaktivnosti. Stroge studije, uključujući placebom kontrolisana ispitivanja, dosledno pokazuju da šećer nema značajan uticaj na ponašanje ili pažnju dece”, naglašava Rajhelt.
Značajna meta analiza od pre 20 godina nije otkrila povećanje hiperaktivnosti zbog konzumiranja šećera. Naknadna istraživanja podupiru te nalaze, čak i kod dece s ADHD-om.
Mali procenat dece može imati alergije na veštačke aditive, a mlađa deca mogu biti osetljivija na ove supstance zbog svoje veličine i stepena razvoja. Međutim, dodaje Rajhelt, veza između šećera i hiperaktivnosti je u najboljem slučaju slaba.
Uloga dopamina kao moguće objašnjenje
Jedno od mogućih objašnjenja za uočenu hiperaktivnost je uloga dopamina, neurotransmitera povezanog s nagradom i povećanom aktivnošću. Kada deca očekuju slatkiš, njihov mozak oslobađa dopamin, slično efektu psihostimulansa, ali u puno manjoj meri. Ovaj talas dopamina može uzbuditi decu, objašnjava Rajhelt, ali to nije isto što i hiperaktivnost izazvana šećerom.
Lečenje ADHD-a često uključuje psihostimulanse koji povećavaju nivo dopamina kako bi se poboljšao fokus i kontrola ponašanja. Kod dece s ADHD-om ovi lekovi ponovo kalibriraju funkciju mozga umesto da izazivaju hiperaktivnost.
Zašto mit ipak opstaje?
Mit o hiperaktivnosti izazvanoj šećerom i dalje postoji delom zbog društvenih verovanja i očekivanja roditelja, napominje Rajhelt.
“U studiji u kojoj je roditeljima rečeno da njihova deca konzumiraju zaslađena pića ili placebo, oni koji su verovali da njihovo dete konzumira šećer primetili su hiperaktivnost, čak i kada je piće bilo bez šećera. To pokazuje snagu očekivanja u oblikovanju percepcija”, piše Rajhelt.
