Imam paralizujući strah od osude – šta da radim?

Čitateljka Gardijana pisala je psihologu jer se suočava sa paralizujućim strahom od osude i strahom da je drugi vide negativno. Odrasla je u porodici gde je ruganje bilo svakodnevno, a posledice tog iskustva danas oseća u društvenom i emotivnom životu – boji se da gradi prijateljstva i veze.

U razgovoru sa psihologom, istakla je da taj strah gotovo ne utiče na nju na poslu, gde vodi grupe i upoznaje nove ljude. „ Imam paralizujući strah od osude i od toga da me drugi vide negativno. Na poslu znam gde stojim i imam jasan cilj“, napisala je, „ali u privatnom životu, kada pokušam da se ponašam slično, ne ide. Želim da se oslobodim toga“

Elenor Gordon Smit, docentkinja etike na Univerzitetu Južne Kalifornije koja odgovara na pitanja čitalaca u Gardijanu, pre odgovora čitateljki zapitala se vredi li plaćati životom samo da biste izbegli podsmeh.

A zatim je dala odgovor.

“Postoje različiti načini da umirite svoj mozak i smanjite strah od osude. Možete sebi reći: skoro niko vas zapravo ne gleda – ljudi su previše fokusirani na sebe. Možete se podsetiti da ste već kompetentni, jer se snalazite na poslu; verovatno nema mnogo razloga za podsmeh. Dajte sebi dokaze da je ono čega se plašite veoma, veoma malo verovatno”, napisala je.

Dala je i drugi pristup.

„Možda će se desiti. Ljudi mogu misliti da ste pogrešili, da ste smešni ili neukusni. Mogu se smejati nečemu što ste učinili. Mogu pričati o vama kada vas nema u sobi.“

Ali šta onda?

Da li bi njihovo mišljenje o vama zaista trebalo da ima više značaja od vašeg? Da li bi njihovo preziranje značilo da morate da ih cenite više od sebe? Ili su oni, u konačnom računu, samo neki ljudi čije mišljenje nije važnije od vašeg?”, napisala je.

Kako kaže, odrastanje bez sigurnosti može učiniti da svako potencijalno odbijanje deluje užasno.

“Ali ljudi koji bi se smejali nisu vaši roditelji, nisu vaši nadređeni – njihovo mišljenje ne može imati veću težinu od vašeg.

Jedna fraza koja mi je mnogo značila: „Kazne bi bile lakše da se izdrže nego stvari koje činimo da bismo ih izbegli.“ Plaćate svoj život da biste izbegli podsmeh. Vredi li ta cena?

Naravno da ne vredi. Većina nas ne bi žrtvovala slobodu, prijateljstva i ljubav da bi izbegla podsmeh. Strah stvara zaštitne navike, a navike nas udaljavaju od naših vrednosti. Što je strah veći, navike su jače, i to nas više deformiše”, kaže.

Terapija

Terapija može pomoći da dela budu u skladu sa vrednostima, kaže psiholog.

“Imate bar jedno polje – posao – gde strah ne utiče na vas i gde delujete slobodno. Terapeut može pomoći da razumete zašto vam ta uloga daje osećaj slobode i kako to preneti na ostatak života.

Znam da je terapija skupa, ali ako biste potražili pomoć zbog fizičkog simptoma koji vas muči, smisleno je tražiti pomoć i za emocionalni problem.

Potrebno je mnogo hrabrosti da napišete ovakvo pismo. Još jedan vid hrabrosti je da počnete da vrednujete sopstvenu procenu sebe koliko i mišljenje drugih”, zaključila je na kraju.