Pandemija usamljenosti
Mnogo je već virusa bilo i prošlo. Proći će i ovaj. I tek ćemo onda početi da shvatamo razmere i posledice usamljenosti kojima nas je izložio.
Veliki deo sveta već je bio preselio socijalni život na „društvene mreže” i pre 2-3 decenije. Na sve strane su se mogle čuti žalbe da „sve manje razgovaramo a sve više tipkamo”, da se „sve manje srećemo i sve češće postavljamo slike” kojima pokazujemo gde smo bili i šta smo radili. Roditelji se žale da deca više ne umeju da se druže, da nemaju rečnik i veštine za uspostavljanje odnosa.
Poslednji period, od marta 2020. godine, dodatno je sve zakomplikovao. Mnoge vlade uvele su ograničenja kretanja i okupljanja, zbog kojih se ogroman broj ljudi oseća izrazito usamljeno. Neki od nas žive sami i nisu osetili ljudski dodir, neki ne mogu da putuju i nisu videli svoje najbliže ni kad im je bilo najteže, neki provode s porodicom više vremena nego ikad ranije i pate zbog doživljaja da ih, opet, niko ne razume… Sasvim je moguće da usamljenost nikad nije bila raširenija i očiglednija. A njene posledice će nam tek stići na naplatu.
Povezani članci
Usamljenost deluje kao samo još jedna društvena pojava, svi se ponekad tako osećamo, u pesmama i filmovima se često prikazuje kao nešto romantično ili neophodno da bi se u nečemu pobedilo. Prava slika, međutim, može da bude mnogo mračnija.
U svojoj srži, mi smo društvena bića, preživljavamo, razvijamo se i stvaramo samo zahvaljujući drugima, uz druge i za njih. Jedino što nas čini drugačijima od svih ostalih životinja jeste sposobnost da zajednički usmerimo pažnju, sarađujemo u rešavanju problema (ili pravljenju problema za zajedničkog neprijatelja) i dogovaramo se o podeli nagrade. U zajedništvu smo za nekoliko hiljada godina prešli put od života u pećinama do leta na Mesec. Bez podrške, saradnje i ljubavi, nasuprot tome, patimo, propadamo i, u najgorem slučaju, umiremo.
Usamljenost je često uzrok, a gotovo uvek pratilac različitih bolesti. Bolesti srca, psihosomatska oboljenja, alkoholizam ili gojaznost vrlo su često povezani sa periodima usamljenosti. Nauka već utvrđuje i specifične puteve kojima usamljenost utiče na celokupni rad mozga. Dakle, kada želimo da zaštitimo i unapredimo svoje zdravlje, moramo sebi da obezbedimo i društvene aktivnosti u kojima ćemo uživati.
Slično je i sa oporavkom od bolesti: već je dugo poznato da se pacijenti brže i temeljnije oporavljaju od bolesti i operacija ako imaju redovne posete i podršku.
Usamljenost može da prati bolest i nakon izlečenja. Navike se promene, prilagođavamo se novim mogućnostima, pa onda možemo pomisliti da smo postali suviše spori, dosadni, stari, i osamiti se usled povređenog samopoštovanja. Promena u reakciji drugih najočiglednija je nakon nečijeg lečenja na psihijatriji. Tada okolina može početi da zazire i izbegava tu osobu, što čini da usamljenost bude gotovo redovan pratilac duševnih poremećaja, posebno dubokih depresija i psihoza.
Pošto je usamljenost neprijatno, ponekad čak i bolno, iskustvo, često posežemo za bilo čime što je može odagnati: hranom, pićem ili drogama; ostajanjem u vezi koja nam ne donosi ništa osim osećaja da nismo sami; fanatičnom pripadnošću nekoj ideologiji, navijačkoj grupi, religiji; beskrajnim radom ili neprekidnim a površnim socijalnim aktivnostima.
A dok ne bude usavršena vakcina protiv usamljenosti, moraćemo protiv nje da se borimo starinskim metodima. Moramo naučiti da zahtevamo od države da nam omogući priliku za normalan društveni život otvaranjem i podrškom institucija u kojima će ljudi boraviti rado i zajedno, a ne pod prisilom i jedni protiv drugih.
Neke od najrazvijenijih zemalja sveta, najsvežiji primer je Japan, sada imaju i ministarstva za usamljenost (Butan ima ministarstvo za sreću), pošto su njihove vlade svesne da će obuzdavanje pandemije usamljenosti spasiti živote, uštedeti ogromne budžete za očuvanje (duševnog) zdravlja, povećati produktivnost. Nema razloga da se i građani Srbije ne izjasne o tome da li bi im takva inicijativa pomogla, pa da, ako tako odluči većina, možda i zatraže formiranje ministarstva za borbu protiv usamljenosti i u svojoj vladi.
Ovo su samo neki od razloga da se problemu usamljenosti posvetimo što ozbiljnije, kao pojedinci i kao društvo. Da se družimo, negujemo prijateljstva, uključujemo u grupne aktivnosti, budemo podrška onima koji pate ili boluju, govorimo o sebi i zatražimo pomoć.
Autor: Aleksandar Dimitrijević, klinički psiholog Međunarodnog psihoanalitičkog instituta u Berlinu
Fotografije: Pexels
Povezani članci
