Psihologija imitatora: da li su mediji i kriminalističke serije zaista krivi za masovna ubistva?

Klinička forenzička psihološkinja i privatna detektivka dr Džouni Džonston za sajt Psychology Today napisala je tekst o psihologiji tzv. ubica imitatora i uticaju senzacionalističkog medijskog izveštavanja, knjigama, filmovima, serijama i dokumentarnim filmovima o teškim zločinima na njihovo ponašanje.

U svetlu nedavnih događaja koji već nekoliko dana potresaju našu zelju, možda će njena perspektiva baciti novo svetlo na zastrašujuću pojavu kojoj smo svedoci.

Počelo je pre nekoliko dana, kada je učenik sedmog razreda ušetao u beogradsku Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” i vatrenim oružjem ubio osmoro svojih drugova iz razreda i radnika obezbeđenja, ranivši nastavnicu istorije i još nekoliko vršnjaka.

Trinaestogodišnji dečak je navodno priznao da je često gledao krimi drame, krimi serije i dokumentarne filmove o masovnim ubistvima, čak i one koje su se dešavale u školama.

Nažalost, samo dan kasnije, u našoj zemlji dogodila se nova tragedija.

Dvadesetjednogodišnjak je u četvrtak uveče nakon svađe u školskom dvorištu otišao kući i u blizini Mladenovca pucao u ljude. Na nekoliko lokacija pucao je na muškarce, žene i decu iz svog automobila. Njih osam je poginulo, a četrnaest ranjeno. Najmlađi poginuli je rođen 2008. godine, a pucnjava je, kako prenose mediji, dogodila u selima Dubona, Šepšin i Malo Orašje.

Javnost, i ne samo naša, je naravno zapanjena, a ljudi grčevito traže odgovore na pitanja: Zašto? Šta se dešava? Kako je to moguće? Da li je u toku epidemija masovnih ubistava? Da li su krivi mediji? Obrazovne institucije? Kompjuterske igre? Previše lak pristup oružju?

Dok u Srbiji masovno potpisuju peticiju za ukidanje srpskih TV stanica Pink i Hepi (peticiju je do sada potpisalo više od 300.000 ljudi), jer programi ovih TV stanica prema verovanju potpisnika truju umove maloletnika, forenzička psihološkinja dr Džouni Džonston ima drugačije mišljenje.

Ko su ubice imitatori?

To su oni počinioci najtežih zločina za koje se čini da su ‘inspirisani’ zločinima koji su već počinjeni, o kojima se izveštavalo u medijima ili su inspirisali neko književno delo, film ili seriju.

Istorija poznaje mnogo primera ovakvih imitatora koji su pokušali da preslikaju počinjene zločine drugih počinioca.

Iako se većina zločina imitatora dešava u roku od dve godine od prvog incidenta, zaista ne postoji ‘zastarelost’ za ovu vrstu imitacije.

Najmanje 74 zločina u 30 država bili su inspirisani masakrom koji su izvršili tinejdžeri u srednjoj školi u Kolumbajnu u američkog državi Kolorado 1999. godine.

“Međutim, zločini se lako mogu pogrešno identifikovati kao zločini imitacije. Ponekad nam se to dešava zbog sličnosti između njih koja nije namerna ili činjenice da se na kraju otkrije da je ista osoba počinila i zločine za koje se pretpostavljalo da su imitacija. Mediji takođe unose zbrku jer bez čvrstih dokaza iznose zaključke koji ukazuju da ima više zločinca imitatora nego što je stvarno slučaj. Jedini način da saznamo da li je neki prestupnik zaista imitator je da ga uhvatimo i saznamo iz prve ruke da li je to istina. A čak i tada mu ne možemo verovati na reč, jer može govoriti neistinu”, rekla je dr Džonston.

Da li ubice zaista kopiraju jedni druge?

Studija profesora Reja Suretija, za potrebe koje je razgovarao sa 574 zatvorenika, može nam pomoći da odgovorimo na ovo pitanje.

Većina učesnika u istraživanju (75%) bili su muškarci, a trećina je bila mlađa od 27 godina. Dosta njih su bili hronični prekršioci zakona (sa više od 5 hapšenja), a samo 8% njih je izdržavalo svoju prvu kaznu.

Između ostalog, profesor Sureti je ispitanike pitao o njihovim životnim pričama i prikupio podatke o uticaju sredine i medija na njihove izbore u vezi sa kriminalom.

Dvadeset dva procenta zatvorenika je priznalo da su neka njihova krivična dela bila „inspirisana” primerima iz okruženja i medija, a njihov svaki peti zločin bio je nasilan. Muškarci su češće nego žene kopirali nečiji zločin, a češće se to dešavalo na početku njihove kriminalne karijere.

“Ne čini se iznenađujućim što su se u svom kriminalnom ponašanju ugledali na primere iz stvarnog sveta. Često su imitirali postupke svojih prijatelja ili rođaka”, smatra psihološkinja, ali potom dodaje da je situacija drugačija kod onih koji su kopirali obrasce viđene u medijima.

„Ispostavilo se da su ti pojedinci već bili suštinski skloni tome da počine zločin o kome je reč i da su u medijima, filmovima i literaturi samo pronašli instrukcije kako da to urade”, rekla je dr Džonston.

Oko 20 odsto zatvorenika vidi medije kao vredan izvor za učenje o izvršenju krivičnih dela, a svaki šesti ispitanik kaže da više voli da čita priče o kriminalu. Pokazalo se da su ovi drugi oni koji će najverovatnije oponašati krivična dela.

Mediji (pa i filmovi, serije, kompjuterske igrice i knjige) će pre ili kasnije postati inspiracija nekim prestupnicima, međutim, oni nisu ti koji će od njih da naprave zločince.

“Ti ljudi su već bili suštinski skloni da krše zakon ili deluju nasilno i oni se ugledaju na sadržaj iz medija da bi pronašli bolje načine da ostvare svoje namere”, rekla je dr Džonston.

Mediji utiču na one koji su već na ivici

Šta je sa pojedincima koji nikada nisu bili u zatvoru? Da li je moguće da medijska pompa oko masovne pucnjave ili popularnost serije o serijskim ubicama poput “Dekstera” može čak i osobu koja poštuje zakon preko noći pretvoriti u nasilnog kriminalca?

„I sama volim da gledam kriminalističke serije, ali mi nikada nije palo na pamet da ono što sam videla primenim u praksi. Vrlo je verovatno da se to isto odnosi i na većinu ljudi. I istraživanje je takođe jasno. Uprkos obilnom i senzaciolističkom izveštavanju o ubistvima i kriminalu, to neće nekog ko je srećan i dobro prilagođen gurnuti preko ivice. Međutim, drugačije je sa pojedincima sklonim nasilju. Objave u vezi sa kriminalom mogu ih podstaći na dva načina”, kaže psihološkinja.

„Prvo, to slabi prirodnu ljudsku inhibiciju ove osobe prema ubijanju stvarajući u njoj psihološku distancu od onoga što namerava da uradi. Upravo imitacijom ovi ljudi privremeno ‘preuzimaju identitet’ onoga koga oponašaju, čime se olakšava izvršenje krivičnog dela. Ovako psihološki odvajaju sopstveni identitet od uloge koju su nameravali da odigraju. Ovo će se najverovatnije desiti u roku od dve nedelje od nekog ubistva o kome se puno priča”, tvrdi dr Džonston.

“Mediji su takođe izuzetno dobro sredstvo za edukaciju. Ukoliko je neko sklon nasilnim delima, mediji koji o tome detaljno izveštavaju mogu mu nenamerno skrenuti pažnju kako da ih izvede. Osim toga, činjenica je da zločinci imitatori žele da dobiju jednak publicitet kao vinovnici zločina koji su ih inspirisali”, kaže psihološkinja

Zaključak

Dakle, studije su jasne. Senzacionalističko medijsko izveštavanje samo po sebi nije okidač za još zločina, ali svakako podstiče pojavu zločinca imitatora, usmeravajući ih na put koji su već izabrali.

Izvor: Metropolitan.si