Lekcija italijanskog vodoinstalatera koju koriste najuspešniji ljudi: Upoznajte Super Mario efekat

Pre otprilike šest godine, Mark Rober, bivši inženjer NASA-e i Apple-a i YouTuber sa više od 15 miliona pretplatnika, izveo je zanimljiv eksperiment koji je doveo do životne lekcije koja mu je promenila život.

Mark Rober je zamolio svoje YouTube pratioce da igraju jednostavnu računarsku programsku zagonetku koju je napravio sa prijateljem, piše medium.com.
Cilj zagonetke je bio jednostavan – da se automobil preveze preko lavirinta tako što će se poređati kod blokovi (desno na slici) koji predstavljaju tipične operacije u računarskom programiranju.

Kada bi igrač bio zadovoljan kodom, pritisnuo bi dugme “pokreni” i automobil bi se kretao prema sekvenci koda. On je izveo ovaj eksperiment jer je želeo da dokaže da svako, bez obzira na pozadinu, može naučiti da programira. 50.000 njegovih pratilaca je uzelo učešće u testu.

Ali prava istina je da nije imao nameru da dokazuje da svako može da programira. Ono što njegovi pratioci nisu znali je da je Mark nasumično poslužio dve različite vrste testova.

U jednoj verziji, ako biste pritisnuli “pokreni” i ne biste uspeli, niste gubili nijedan od početnih 200 poena. Pojavila bi se poruka: “To nije uspelo. Molimo vas da pokušate ponovo.” Međutim, ako biste pritisnuli “pokreni” u drugoj verziji i ne biste uspeli, program bi pokazao malo drugačiju poruku: “To nije uspelo. Izgubili ste 5 poena. Sada imate 195 poena. Molimo vas da pokušate ponovo.”

Ta mala razlika između te dve poruke otkrila je nešto veoma značajno o ljudskoj psihi kroz rezultate testa.
68% ljudi koji nisu gubili poene na kraju su rešili zagonetku, dok je samo 52% ljudi koji su izgubili 5 poena uspelo da reši zagonetku.
To je razlika od 16%!
Drugi podatak koji je Mark prikupio je koliko puta su igrači pokušali pre nego što su odustali.
Grupa koja nije gubila poene prosečno je pokušala oko 12 puta, dok je grupa koja je gubila poene prosečno pokušala oko 5 puta.

Jednostavno rečeno, grupa koja je više pokušavala imala je veće stope uspeha od one koja je manje pokušavala.
To je takođe tačno i za uspeh u stvarnom svetu.
Japanska poslovica kaže: “Nana Korobi, Ya Oki” — “Padni sedam puta, ustani osam.”

Međutim, razlika između dve grupe proizilazila je iz različitih poruka koje su im bile prikazane prilikom neuspeha.
Ovaj eksperiment je pomogao Marku da dođe do efekta Super Maria koji nam može pomoći da budemo uspešniji u našim poduhvatima relativno bezbolno. Razgovaraćemo o tome, ali prvo, hajde da razgovaramo o našem trenutnom modelu neuspeha.
Naša trenutna percepcija neuspeha

Želimo da budemo bogati, pa prema tome ne želimo siromaštvo. Želimo uspeh, pa prema tome ne želimo neuspeh. Ako je siromaštvo suprotnost bogatstvu, neuspeh mora biti suprotnost uspehu. Barem tako funkcioniše naš trenutni model. Ali možda je taj model pokvaren.
Držite tu misao u pozadini; vratićemo se na nju.

Mislim da je sigurno da pretpostavite da neuspeh vidimo u negativnom svetlu. Strah od neuspeha nas sprečava da ikada pokušamo.
Neuspeh može da nas natera da odustanemo ranije nego što bi trebalo. Neuspeh, ako mu dozvolimo da bude moćniji nego što bi trebalo, može čak i uništiti naše samopouzdanje.

Ali možda neuspeh nije krivac. Možda je problem u tome kako vidimo neuspeh. Na primer, u eksperimentu koji je Mark izveo, obe grupe su doživele neuspeh, ali njihov neuspeh je imao različito značenje u oba slučaja. Za jednu grupu, to je bilo jednostavno “pokušajte ponovo”. Za drugu, to je bilo “izgubili ste nešto. Molimo vas da pokušate ponovo.”

Čak i ako su gubili poene koje Mark sam opisuje kao “bez vrednosti u stvarnom svetu, niko ih nikada neće videti, potpuno beznačajni lažni internet poeni,” oni su ipak odustajali ranije nego oni koji neuspeh nisu videli u negativnom svetlu.

Naš trenutni model neuspeha je upravo takav. Vidimo neuspeh kao loš i bolan. Mislimo o njemu kao o nečemu što ne bi trebalo da se desi. Mislimo o njemu kao o nečemu što bismo radije sakrili od naših osuđujućih komšija. I kada doživimo neuspeh, svet nam govori da budemo optimistični i da pokušamo ponovo.

Ali možda postoji bolji način da sve ovo posmatramo. Uđite u efekat Super Maria.
Efekat Super Maria

Nije iznenađujuće da efekat Super Maria ima svoje poreklo u Markovoj dečjoj opsesiji igricom. Mark je proveo veliki deo svog detinjstva želeći da stigne do zamka i spase prelepu princezu Peach.

Mark kaže u svom TED govoru: “Kada su u pitanju igre poput ove, niko nikada ne uzme kontroler prvi put i nakon što padne u rupu, pomisli — Toliko me je sramota. To je bio takav neuspeh — nikada više neću pokušati.”
To se ne dešava. Ono što se zaista dešava je da zapamte da postoji rupa tu i njihov zadatak postaje da ne padnu u tu rupu ponovo. Dok igramo igru, učimo iz neuspeha, ali se ne fokusiramo na neuspeh.

Ovo je ideja životne gamifikacije ili efekta Super Maria. Igranje igre i osvajanje jednog nivoa za drugim može biti teško. Može biti dug put i ponekad, kada zapnete na istom nivou, može biti dosadno. Međutim, nikada nije bolno. To je bezbolno. Ne preispitujete svoje samopouzdanje svaki put kada ne uspete.

Napomena: Mark kaže da ova ideja nije o optimizmu. Umesto toga, ideja ide dalje od optimizma i postavlja pitanje potrebe za optimizmom uopšte.

Razmislite o tome.
Da biste bili optimistični, potreban vam je razlog za optimizam. A taj razlog, po definiciji, mora biti negativan događaj. Ovaj model želi da vidite neuspeh ne kao negativan događaj, već kao neophodan, iako dosadan deo puta, potpuno zaobilazeći potrebu za optimizmom.

Kao što je već napisao, mislimo da je neuspeh suprotnost uspehu, baš kao što je siromaštvo suprotnost bogatstvu. Ali biti siromašan dugo vremena vas ne čini bogatim. Ali neuspeh mnogo puta — pod uslovom da učite iz neuspeha — na kraju vas čini uspešnim.

Neuspeh tada nije suprotnost uspehu, već prethodnik. Neuspeh nije suprotnost uspehu, on je prolaz.
“Zaista verujem da neuspeh ima sposobnost da namami uspeh. Bezbrojni neuspesi su gotovo čuvari vrata ka uspehu.”

J. K. Rowling je morala da se suoči sa 12 odbijanja da bi je 13. put prihvatili. Edison je morao da ne uspe 1.000 puta, samo da bi izmislio sijalicu 1001. put. Baš tako, morate da ne uspete x puta da biste uspeli u bilo čemu. I nikada ne znate, možda ste već neuspeli x-2 puta i x, a samim tim i uspeh, je bliži nego što mislite.

Sa efektom Super Maria, Mark želi da vidimo neuspeh kao neophodnost. Želi da shvatimo da svaki neuspeh znači da smo bliže našem cilju. I što je još važnije, želi da to vidimo na način koji ne ostavlja potrebu za optimizmom uopšte.
Završne misli

Naša trenutna percepcija neuspeha je da je bolan i da morate proći kroz bol da biste bili uspešni. Međutim, Markov eksperiment kaže da je štetno videti neuspeh u negativnom svetlu. Umesto toga, moramo videti neuspeh kao prethodnika uspeha; neophodnost za učenje više.

I razumem da je mnogo lakše reći nego učiniti. Ali je svakako moguće. Ako možemo prevariti naš mozak da misli da je to igra ne mnogo drugačija od Super Maria, možemo početi da prihvatamo neuspeh, učimo više i, kao rezultat, nalazimo više uspeha u životu. I sve to bez potrebe za optimizmom. Zar to nije divno?