Sve što niste znali o ulozi spasioca

Mnogi od nas u detinjstvu su čuli fraze poput: ne možeš misliti samo na sebe, moraš pomoći, ne budi sebičan/na, misli na druge… Odmalena se formira stav deteta – dobar sam samo kad pomažem, kad je drugima zgodno. Sindrom spasitelja proizilazi iz raznih situacija, a mi ćemo se danas potruditi da ga detaljno istražimo.

Roditelji su u traumatičnim scenarijima

Pod ovu kategoriju mogli smo podvesti zavisnosti i stalne svađe. Na primer, ako tata digne ruku na mamu, dete će stati između njih kako bi je zaštitilo. Vodeći računa o sigurnosti voljene osobe, i sam se nalazi u rizičnoj situaciji. Ali, u ovom trenutku ne misli na sebe.

Povezani članci

„Pedalom do mentalnog zdravlja” – 132. Kritična masa

U nedelju pomeramo kazaljke unazad: Stručnjaci objasnili kako to utiče na fizičko i mentalno zdravlje

Potreba za zaštitom drugog postaje prirodan obrazac ponašanja. Svake godine jača i ispada da je jedina koju poznaje. Kao odrasla, ovakva osoba nastavlja da pomaže svima oko sebe: prijateljima, kolegama, partneru, životinjama. Tako zaboravlja na svoju potrebu za sigurnošću i brigu o sebi.

Dete preuzima ulogu spasioca

Žena je u stanju da pruži detetu samo ono što sama ima. Ako zna da se brine o sebi, onda će to naučiti bebu. A ako sve svoje resurse potroši na tatu, roditelje ili druge ljude, dete usvaja ovaj model. Dolazi do rušenja granica – i svojih i tuđih. Otuda potreba za davanjem neželjenih saveta.

Postoji velika verovatnoća da će u budućnosti takva osoba izabrati infantilnog partnera koga treba voditi kroz život. Takvi brakovi su retko srećni, jer se pomoć podrazumeva, a spasilac je, ne dobijajući zahvalnost, razočaran.

Razvod roditelja, smrt majke, oca ili punoletne osobe

Deca se obično osećaju krivima za ono što se dogodilo. Nažalost, čitave generacije su odrasle s mentalitetom ako se loše ponašaš, dogodiće ti se nešto strašno. Kad nastupi tuga, niko detetu ne objasni zašto se to dogodilo. Pokušavaju da ga zaštite od svih negativnih informacija. Ispada samo gore – beba ostaje u potpunom neznanju, s osećajem krivice i nedovršenim procesom tugovanja dugi niz godina.

Ta osoba najčešće bira zanimanja vezana za pružanje pomoći, i postaje lekar, socijalni radnik, učitelj, psiholog… Princip kojim se vodi glasi – nisam spasio ni mamu ni tatu, ali ću spasiti druge.

Činjenica je da se nerešeni problemi gomilaju godinama. I nemoguće je promeniti situaciju jednom sesijom. Pokušavajući da pomognemo drugome, često tumačimo ono što se događa kroz prizmu naše traumatizacije. Ne vidimo pravu sliku, već roditelje koje nismo mogli da spasimo, ili sebe, to malo dete kome je i te kako bila potrebna podrška. Ne živimo svoje iskustvo zbog uniformisane dečje psihe, ne možemo čuti osećanja onih kojima pokušavamo da pomognemo.

Na primer, pokušavajući da održi red i poslušnost u učionici, učitelj upućuje uvredljive primedbe, dovodi učenike u ponižavajuće situacije. Nekada je i ovaj učitelj bio samo dete, a najverovatnije su roditelji ili njemu važni odrasli učinili isto s njim, ponižavali su ga, ili ignorisali njegove potrebe, pa sada ponavlja isto što mu je učinjeno. Svojim uticajem ispunjava svoje potrebe, jer je već punoletan i ima prostora za to.

Nezahvalnost – misleći na druge, štetimo sebi

Zapravo, spasilac je nesrećna osoba, uronjena u tuđe probleme. Nema vremena za lične stvari. Jedan od najvažnijih zakona u porodičnoj terapiji je održavanje ravnoteže između davanja i uzimanja. Spasioci samo daju, a ne primaju ništa, pa je veća verovatnoća da će pregoreti. Beskrajna briga za druge dovodi do frustracije, ogorčenosti i agresije.

Ukoliko želite da otkijete da li imate sindrom spasioca, odgovorite na sledeća pitanja:

1. Da li vam je teško da pronađete vreme za sebe?
2. Da li ste uvek spremni da pomognete onima kojima je to potrebno?
3. Da li imate sklonost da preuzimate odgovornosti za one koji su u nevolji?
4. Da li često ne možete prestati da pričate, razmišljate i brinete se o drugim ljudima i njihovim problemima?
5. Da li ste skloni da pomažete svima oko sebe, bez obzira da li oni to traže ili ne?
6. Da li vam je neprijatno kada dobijate pomoć od drugih?
7. Da li ponekad osećate ljutnju ili ogorčenost jer uvek dajete?
8. Da li se ponekad osećate kao da vas iskorišćavaju?

Ako ste dali potvrdan odgovor na bar pola pitanja, poželjno je da promenite model ponašanja.

Kako se nositi sa sindrom spasioca?

Da li sve što ste do sada pročitali znači da nikome ne treba pomagati? Naravno da ne. Možete pomoći, ali ne više nego što je potrebno. Odnosno, ako je druga osoba zatražila pomoć, onda je vaš zadatak da odlučite u kojoj meri ste spremni da je pružite u datom trenutku.

Stoga, sledeće pravilo glasi da pomažete samo kada imate vreme i energiju za to. Ovo su glavne tačke koje će pomoći da držite situaciju pod kontrolom. Da biste izašli iz toga, važno je videti razlog koji je doveo do ovakvog ponašanja – od kakvih vas teških priča to odvlači. Nije lako shvatiti da kada spašavamo druge, pre svega pokušavamo da spasimo sebe. Ali, ovo je prvi korak ka izlečenju.

Važno je naučiti kako se brinuti o sebi. Svojim delovanjem nastojimo ispuniti specifične potrebe – za ljubavlju, odobravanjem, samopoštovanjem. Ali to nije uvek tako. Spašavanje sveta nije jedini način da dobijete ono što želite, postoje manje požrtvovani načini. Iskoristite resurse koji su pre bili potrošeni na druge, a sada pripadaju samo vama.

Biće vam potrebno vreme da se izvučete iz uloge spasioca. Da biste živeli u sadašnjosti, morate se vratiti u prošlost. Da vidite to malo dete koje je, na primer, pokušalo da stane između svojih roditelja. Ljuto na njih što tada nisu vodili računa o njegovoj sigurnosti. Shvatite da je to bio trenutak kada ste zapostavili sopstvene potrebe.

Svesnost može biti tačka iz koje učimo da vidimo sebe i svoje potrebe. Ovo je mukotrpan posao koji je najbolje obaviti sa stručnjakom. Nećete se povrediti, ali vraćanje u prošlost i ponovno preživljavanje uvek je bolno, s tim što je za odraslu osobu podnošljivo. Kad se to dogodi, priča će se nastaviti – moći ćete da učinite nešto za sebe, pomognete sebi, a ne samo drugima.

Izvor: Psychologies Russia

Naslovna fotografija: Lina Trochez / Unsplash