Autizam veštačke inteligencije: Zašto u 2025. godini tražimo ljubavne savete od čatbotova

„Hej, ChatGPT, da li me dečko manipuliše?“ – nije pitanje koje biste očekivali da postavite čatbotu, ali u 2025. sve više ljudi upravo to radi.

Danas se veštačka inteligencija ne koristi samo za pisanje mejlova ili ideje za večeru – već i za mnogo komplikovanije stvari, poput emotivnih problema.

Bilo da je reč o tumačenju zbunjujućih poruka, prepoznavanju emocionalnih crvenih zastavica ili čak — kao u jednom viralnom slučaju — upotrebi AI-ja za tumačenje šoljice kafe, što je dovelo do razvoda jer je ChatGPT „zaključio da muž mašta o drugim ženama“, AI sve više preuzima ulogu moderne “drage Savete”.

Na Redditu cvetaju forumi posvećeni ljubavnom savetovanju ChatGPT-a, što ukazuje na novu paradigmu u rešavanju emotivnih dilema., piše Indy100.

„Poslednja tri meseca koristim ChatGPT da analiziram sve što mi se dešava u vezi“, napisao je jedan korisnik, dok je drugi chatbot nazvao „brutalno iskrenim savetnikom za veze“.

Ali, da li je ovo samo bezopasni nastavak naše digitalne svakodnevice, ili zapravo poveravamo svoja najdublja osećanja nečemu što ni ne poseduje emocije?

Prema rečima Klarise Silve, poznate bihejvioralne naučnice i savetnice za veze, razlog zbog kog ljudi sve više traže emotivnu podršku od AI-ja leži u osećaju psihološke sigurnosti – to je mesto gde mogu da iskažu svoja osećanja bez straha od osude. „Za razliku od prijatelja i porodice, koji vas često podsećaju na stare greške, AI deluje neutralno. Zbog toga se ljudi lakše otvaraju“, objašnjava Silva.

Međutim, njeno istraživanje pokazuje da je AI zapravo flaster na dublji emocionalni problem – ne rešava uzrok, već trenutno ublažava posledice. I dok veštačka inteligencija može da pruži kratkoročnu utehu, ne može da vas nauči samosvesti niti da prepozna vaše nesvesne obrasce ponašanja. „Najčešće lažemo sami sebe“, kaže Silva. „AI ne može to da razotkrije.“

Osim toga, oslanjanje na AI možda otkriva dublju krizu – sve veći strah i nesigurnost u partnerskim odnosima. U svetu u kojem sve delimo – od treninga do raskida – granica između traženja podrške i preteranog deljenja postaje sve tanja.

Tokom pandemije, Silva primećuje, ljudi su se još više oslonili na digitalne alate da bi se izborili sa anksioznošću i depresijom. „Prekomerno deljenje je mnogima postalo način da se nose sa stresom – a kasnije i zavisnost.“

Problem nastaje kada odgovore koje dobijemo od AI-ja počnemo da shvatamo kao emocionalne istine. U pitanju su ipak algoritamski generisani odgovori, koji ne mogu da uzmu u obzir naše traume, ljubomore, frustracije i ličnu istoriju. Kada AI počne da bude sudija za poverenje, prevaru ili ljubomoru – granica između saveta i zablude postaje opasno nejasna.

U suštini, ovaj trend možda odražava širu krizu u komunikaciji. Kako kaže Silva: „Stvorili smo kanale komunikacije koji su već unapred odbacili osobu koja komunicira.“ Autentičnost je postala žrtva digitalnog performansa, a emocionalna iskrenost se gubi među algoritmima i filtriranim objavama.

Iako veštačka inteligencija može da pruži utehu, potvrdu i kratkoročnu jasnoću, ona ne može da zameni pravu ljudsku povezanost, introspekciju i emocionalni rast.

U vremenu opsednutom brzim odgovorima, možda je najveći izazov ipak da sebi postavimo teža pitanja – i budemo spremni da se suočimo s ljudskim, nesavršenim odgovorima.