Lajkin poslednji let u svemir

Hladni rat izazivao je neprestano nadmetanje između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država od 1947. do 1991. godine. Obe zemlje zazirale su jedna od druge u tom periodu i trudile se da steknu prednost u naoružanju i naučnim dostignućima. Ova iscrpljujuća borba između Istoka i Zapada koštala je jednog malog psa života.

Trogodišnja keruša Lajka ostaće upamćena kao prvo živo biće koje je napravilo krug oko planete Zemlje. Poletela je ka nebu trećeg novembra 1957, u veštačkom satelitu Sputnjik 2. Sa putovanja se nikada nije vratila. Mala kapsula, u kojoj je boravila, nije imala hrane i kiseonika za duži boravak u orbiti, a pri povratku bi se svakako zapalila kada bi satelit, poput usijanog meteora, ponovo zašao u atmosferu.

Pedesetih godina prošlog veka o životinjama se nije razmišljalo na savremen način i diskutabilno je da li bi iko danas pristao da pod istim okolnostima pošalje nekog psa u svemir. Protivljenja je bilo i tada. Pojedini vlasnici pasa izveli su svoje ljubimce u protestnu šetnju ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku, a jedan od radnika američkog skloništa za životinje izjavio je da je slanje psa u orbitu „moralno, duhovno i etički pogrešno“. NASA je, međutim, radila po sličnim principima. Izbegavala je ljubimce, ali ne i životinje poput miševa ili majmuna.

Lajka je mnogim ljudima prirasla za srce i može se slobodno reći da je bila medijska zvezda. Život je izgubila da bi Sovjeti došli do novih saznanja, obeležili četrdeset godina od Oktobarske revolucije i pokazali da su uspešniji od američkih takmaca. Bila je lutalica sa moskovskih ulica, poput desetina drugih pasa koji su učestvovali u sovjetskom svemirskom programu. Svi su oni odabrani prema strogo definisanom pravilniku, koji je zahtevao da budu simpatični zbog propagandnog predstavljanja u medijima, mali zbog veličine satelita i mešanci zbog izdržljivosti.

Lajka je ispunjavala sva tri uslova i odabrana je među šest drugih dresiranih pasa. Pre nego što je postala pionir osvajanja svemira i heroj nacije, prirasla je za srce i ljudima s kojima je „sarađivala“ na projektu. Vladimir Jazdovski, jedan od negovatelja, odveo je kući pre poletanja u želji da učini nešto dobro, a gubitak je posebno pogodio i Adilju Kotovskaju, biološkinju koja je bila zadužena za Lajkin trening. „Zatražila sam od nje da nam oprosti i plakala sam kada sam je poslednji put pomazila“, rekla je.

Kotovskaja je kerušu postepeno premeštala u sve manje i manje boksove da bi je privikla na samo 80 centimetara dugu kapsulu Sputnjika 2. Pored toga, Lajka je navikavana na ograničavajuće odelo, simulacije leta i veliku buku. Pre lansiranja provela je tri dana u kapsuli satelita, ali to nije mnogo pomoglo. Bila je prestravljena kada je poletela. Naučnici su jasno mogli da očitaju stres, jer su ranijom hirurškom intervencijom u njeno telo postavili uređaj koji je omogućavao da se prate disanje, otkucaji srca, krvni pritisak i pokreti. Neverovatna buka i silovit uzlet doveli su do toga da puls malog psa bude triput brži od uobičajenog.

Očekivalo se da će Lajka preživeti bar nedelju dana u svemiru pre nego što ugine usled nedostatka kiseonika. Umesto toga, njen život u orbiti merio se satima. Zbog problema sa izolacijom, sunčevi zraci doveli su kapsulu Sputnjika 2 do usijanja i putnik je uginuo već prvog dana. „Temperatura unutar letelice iznosila je preko 90 stepeni posle četvrte orbite“, rekla je Ketlin Luis, kustoskinja američkog Nacionalnog muzeja avijacije i astronautike. Sputnjik 2 ostao je na svom zadatku mesecima pre nego što se sa Lajkinim ostacima spustio u atmosferu, zapalio i izgoreo 1958. godine.

Moskva je decenijama krila da su stvari tako brzo krenule po zlu. Javnost je obmanjivana da je Lajka uginula kada je pojela poslednji obrok, otrovan tako da joj obezbedi bezbolnu smrt. „Što više vremena prolazi, više mi je žao. Nije trebalo to da uradimo. Nismo naučili dovoljno od te misije da bismo opravdali smrt psa“, rekao je više od 30 godina kasnije trener dr Oleg Gazenko.

Prema podacima iz knjige Animals in Space, Sovjetski Savez je od 1951. do 1966. godine sproveo 71 let sa psima. Neki od tih pasa, poput keruša Belke i Strelke, koje su se uspešno vratile sa svemirskog putovanja 1960, imali su sreće da prežive. Drugi, poput Lajke, nisu. Koliko je to problematično još uvek je tema rasprava. Životinje nastavljaju da se koriste u svemirskim i mnogim drugim istraživanjima spasavajući ljudske živote. Naša dostignuća njihova su zaostavština, sa čim je bio upoznat i Jurij Gagarin, prvi astronaut koji je dospeo u orbitu. Ostalo je zabeleženo da se povodom toga zapitao: „Da li sam ja prvi čovek u svemiru, ili poslednji pas?“.

Izvori: phys.org, smithsonianmag.com, newyorker.com

Naslovna ilustracija: Pedro Lot, behance.net