Kako su se ideali ženske lepote menjali kroz istoriju: Poenta je da smo sve savršene

U današnje vreme, više nego ikada robujemo teroru mladolikog i lepog izgleda, ali ključno pitanje je šta je ono što osobu čini lepom. Iako možda verujemo da standardi lepote kojima danas težimo imaju istorijsko uporište, istina je da to baš nije tako… Ideali „savršene“ lepote drastično su se menjali kroz istoriju, iako je silueta ženskog tela, kao što znamo, manje-više ostala ista. U nastavku pogledajte kako je tekla ta transformacija – od Antičke Grčke do današnjih dana.

Antička Grčka

Drevne antičke statue pokazuju nam kako su umetnici tog vremena doživljavali idealnu žensku lepotu – široki bokovi, bujne grudi i ne baš ravan stomak. Ipak, Grci su u definisanju „savršene lepote” otišli korak dalje, tako da su izveli i tačnu matematičku formulu lepog lica.

Tako je Pitagora došao do zaključka da žensko lice, „da bi bilo lepo”, treba da bude dve trećine široko koliko i dugo, a obe strane lica treba da budu savršeno simetrične.

Rana renesansa

Umetnici renesanse želeli su da se odmaknu od skromnosti i strogih verskih principa srednjeg veka. Tako su od 1300-1500 počeli da slikaju gole grudi koje su simbolizovale mešavinu plodnosti i senzualnosti.

Idealizovane žene umetnika poput Rafaela bile su uglavnom sa oblinama, blede puti, ali blago rumenih obraza i okruglog lica. Ono što je interesantno je da je Rafael priznao da većina njegovih slika nije zasnovana na stvarnim modelima, već samo na njegovim željama kako bi lepa žena trebalo da izgledala. Ipak, sa renesansom je počela tranzicija – od jednostavnog posmatranja žene samo kao simbola plodnosti, do simbola požude i lepote.

Viktorijanska era

Prema navodima Bi-Bi-Sija, u vreme kada je kraljica Viktorija stupila na dužnost, 1837. godine, dame su se formirale „u kući, pošto je društvo u celini smatralo da su domaćinstvo i majčinstvo dovoljno emocionalno ispunjenje za žene“. U skladu sa tim, nijedan deo tela nije bio posebno naglašen niti izložen, ali su zato čuvene krinoline postajale sve šire i šire, zahtevajući sve više podsuknji i žipona kako bi lepo stajale.

Šminka tog vremena je takođe bila jako opasna, pa su tako olovo, amonijak i živa bili uobičajeni sastojci. Iako su Viktorijanci delimično bili upoznati sa efektima ovih otrova, žene su bile spremne da se truju kako bi izgledale lepše.

1920-e

Do kraja 1910-ih, mnoge žene su bile zaposlene tokom Prvog svetskog rata, a nakon njega, naravno, nisu  htele da se odreknu svoje nezavisnosti. Godine 1920. žene su dobile pravo glasa, pa samim tim i novu dozu samopouzdanja i slobode, zbog čega više nisu želele da nose natapiranu kosu i neudobne korsete! Pošto su, u izvesnoj meri, polako sticale ravnopravnost sa muškim polom, ideal ženske siluete postala je dečačka figura. Po prvi put u istoriji, zaobljen, požudan izgled sa oblinama u potpunosti je nestao. Devojke su htele da izgledaju mršavo, bez oblina, i šišale su se na kratko.

Zahvaljujući Koko Šanel, suknje su drastično skraćene, što je omogućilo ženama da se kreću, plešu i konačno se zabavljaju. Pojava velikih ogledala i vaga za merenje težine omogućilo je ženama da steknu kompletan uvid u svoj izgled i težinu, čime je zapravo lagano započela naša savremena opsesija izgledom i savršenom figurom.

1930-e I 1940-e

Nažalost, 20-te su se loše završile i Velika depresija je modu bacila u drugi plan.  Većina žena u tim okolnostima nije mogla da brine o mršavoj figuri, pa je idealan tip ženskog tela postao malo puniji. Zbog nedostatka sredstava, a potom i štednje tokom Drugog svetskog rata, žene su morale da budu kreativne sa svojom odećom. Tako su prekrajale muška odela u žensku odeću. To je dovelo do pojave naramenica, koje su stvarale iluziju peščanog sata. Osim toga, u to vreme niko nije želeo da izgleda mršavo, jer je to bila asocijacija na rat i period gladovanja, čega niko nije želeo da se seća.

1950-e i 1960-e

Velika depresija i Drugi svetski rat u to vreme već su bili istorija, a Amerika je posle dugog niza godina ponovo postala velika ekonomska sila. Ljudi su konačno bili raspoloženi za slavlje, a uz to opuštanje, alkohol i razne poslastice, stigla je i malo punija figura. Figura peščanog sata, sa posebnim akcentom na bujnom poprsju, bila je ideal ženskog tela, što najbolje znamo na osnovu fotografija Merilin Monro, Sofije Loren i pin-up devojaka tog vremena. 

Od 1960-tih do 1990-tih

Od 60-ih godina, kultura je počela da se menja. Žene nisu bile srećne da samo sede kod kuće, kao domaćice, a sa Tvigi, koja je postala najpoznatija manekenka tog doba, mršav izgled se ponovo vratio u modu.

Seksualan revolucija i sedamdesete donele su veću slobodu ženama, ali mršav izgled je i dalje bio ideal kome se masovno težilo. Fara Foset, glumačka ikona tog doba, možda jeste imala veće poprsje od Tvigi, ali je i dalje bila prilično tanka. U pogledu šminke i mode, na ceni je bio što prirodniji izgled, a većina ljudi nosila je dugu, bujnu i puštenu kosu.

Dolaskom 80-ih, počela je era supermodela. U skladu sa tim, preplanuli ten, te visoka, mršava i pomalo atletska figura postali su novi ideal ženske lepote. Kukovi su se znatno smanjili, iako su velike grudi i dalje bile popularne. Na žene je više uticao izgled popularnih modela nego glumica, iako su modeli i dalje bili mnogo mršaviji od prosečne osobe.

I taman kada se činilo da idealno telo ne može postati mršavije, stigle su 90-e. Kejt Mos se pojavila na sceni da se sa Tvigi kandiduje za „najmršaviju manekenku svih vremena”. Čuveni britanski model sa svojim „heroin šik” izgledom postao je vrlo popularan. Tako se istorija ponovo vratila, budući da su 90-e, na sličan način kao i viktorijansko doba, dovele do izgladnjivanja i brojnih poremećaja u ishrani, a sve zbog najtanjeg struka u istoriji – najnovijeg ideala ženske lepote i seksepila.

Savremeni imperativ savršenstva

I tako smo došli do vremena u kome mediji konačno počinju da slave raznolikost rasa i građe ženskog tela – iako smo još uvek tek na početku. Pre Nedelje mode u Njujorku 2017, Savet modnih dizajnera Amerike poslao je memorandum kako bi podsetio dizajnere da traže zdrave modele i širi spektar tipova građe rekavši: „Nedelja mode u Njujorku je takođe proslava raznolikosti našeg grada, za koju se nadam da ću je videti na pistama.”

Ono što nikako ne treba gubiti iz vida je da je većina istorijskih standarda lepote zasnovana na crtežu ili maštarijama umetnika tog vremena. Danas Photoshop ima isti efekat, čineći da već vrlo mršavi modeli izgledaju nedostižno savršeno. Dakle, uzaludno je takmičiti se sa izmišljenim umetničkim delom ili majstorski obrađenom fotografijom. Uostalom, kao što vidite, ideali ženskde lepote su se tokom istorije toliko menjali, da ništa od toga nije večni trend kome se može i treba povinovati. „Savršenstvo“ fotošopiranih stranica je iluzija koju niko u realnom životu ne može dostići, a široko rasprostranjena plastična hirurgija, kao što znamo, može izazvati mnogo više štete nego koristi. Stoga, budite zahvalni na telu koje imate i slavite sve ono što ga čini tako (ne)savršenim!

Izvor: The list

Naslovna fotografija: IFA Film / United Archives / Profimedia