Ako je veštica prisutna, dela su joj odlična: Marina Abramović kao čista umetnost
Zamislite pisoar u izložbenom prostoru. Običan beli pisoar, s potpisom umetnika. Da li bi se takav predmet mogao nazvati umetničkim delom i, ako je odgovor potvrdan, zašto? Upravo jedno takvo delo potpisao je Marsel Dišan 1917. godine.
Umetnost posle Dišana više nikada nije bila ista. Francuski stvaralac je pisoarom iskritikovao umetničku scenu i podigao komad keramike za olakšavanje muškaraca na nove idejne horizonte, demonstrirajući jasnu temu i nameru. Predmet, s kojim se susrećemo gotovo svakog dana, pretvoren je u izražajno sredstvo. Pisoarom je, drugim rečima, postignuto sve što se očekuje od umetničkog dela. Ideja je konačno i definitivno postala važnija od zanatskog umeća.
Uprkos tome, puk još uvek ima problem sa dešavanjima u izložbenom prostoru. Mnogi se svakodnevno olakšavaju po pisoaru interneta kakav je Fejsbuk, na kom je konceptualna umetnost Marine Abramović neiscrpna tema. Naga ili obučena, krvava ili savršenog izgleda, Marina poput veštice (a tako je i nazivaju) polarizuje javnost. Krik oko 5000 poštovalaca njenog rada, koliko se okupilo na predavanju ispred Muzeja savremene umetnostu u Beogradu, dokaz je da ostrašćeni komentari na internetu nisu merodavni. Ali, otprilike isto toliko persona punih mržnje na Fejsbuku dokaz je da nisu ni zanemarljivi.
Marinina ikona u Srbiji tako je podeljena negde između globalnih priznanja i ponašanja da joj to ovde ništa ne vredi, jer nije, slobodnim prevodom rečeno, patrijarhalno i verski zatucana seljanka. A po starom dobrom principu targetiranja neuklopljenih individua u tradicionalno društvo, zloba navodno talentovanih, normalnih i primerenih razapela je umetnicu negde između satanističkog statusa đavolje konkubine i folirantkinje kojoj samo lakoverni mogu plaćati ogromne sume novca da bi gledala u magarca.
Tako je Marina, decenijama otkako se gušila u pentagramu jugoslovenskog umetničkog miljea, postala moralna zvezda padalica koja je, reći će mnogi, postavila performans u žižu svetske javnosti banalnom sedeljkom u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. Površna sagledavanja, međutim, ne uzimaju u obzir da dosad niko nije sedeo u jednoj od najprestižnijih umetničkih institucija na svetu bez zasluge.
Marina na stolici bilo je poslednje što se moglo videti 2010. u Njujorku. Pre nego što se posetilac suočavao sa njom, prolazio je kroz retrospektivu njenih radova. Nasuprot tome kako zli jezici danas predstavljaju izložbu Umetnik je prisutan, bilo je sasvim logično pogledati tom umetniku u oči kroz celokupan njegov opus. Kao mnogo toga drugog, Marinina ideja imala je smisla. Zato, kad se u performansu krvnički češlja ponavljajući da umetnost mora biti lepa, to nije ništa drugo nego očigledan bunt protiv ustaljene standardizacije umetničkog stvaralaštva, s kojim se nikada nije slagala. Lepo je, naime, stvar ukusa. Potreba umetnika da se izrazi, hrabro i bez obzira na konvenciju, nešto je sasvim drugo.
Krvavi pirovi naše veštice vremenom su postali prepoznatljivi širom planete. Prevedno na sprski: Marina je Novak Đoković u svetu umetnosti. Bez tri prsta i opletenog kola, podrazumeva se. Kome se i pored toga insistira na lepom može se upoznati sa njenim performansom The Lovers. Izvela ga je sa dugogodišnjim partnerom Ulajem. Kada se njihova ljubav gasila, krenuli su peške sa suprotnih strana Kineskog zida jedno drugom u susret. Tačka sastanka bila je mesto na kom su se rastali. Njihov kraj demonstrirao je snagu performansa da probudi empatiju i osećanja poput bilo kog drugog umetničkog postupka. Pritom, ne sme se zaboraviti na važnost pionirskog uticaja nekog stvaraoca u oblasti kojom se bavi.
Prvi performans Marine Abramović izveden je u Edinburgu davne 1973. godine. Prsti na njenoj raširenoj šaci bili su povređeni vrhom noža kad god je omašila ciljani prostor između njih (performans Ritam 10). Zar ne navodi ta simbolika na razmišljenje o ceni koju čovek emotivno plaća kad u životu ponavlja poteze koji će, pre ili kasnije, dovesti do samopovređivanja? Popijene tablete za psihička oboljenja izazvale su konvulzije Marininog tela na sceni (Ritam 2). Da li nas takav performans sučeljava sa našim odnosom prema psihički obolelima i načinima na koji ih lečimo? Šta ćemo s robovskim položajem duha, koji u jeku tehnološko-kapitalističkog progresa vapi za vazduhom? Zar to nije demonstrirano kada je Marina ogoljeno stajala ispred snažnog industrijskog ventilatora, koji je onesvestio (Ritam 4)?
Malo je prostora da se ovde, pored nabrojanih, istaknu ostali Marinini radovi, ali se među pulsirajućim ritmovima posebno izdvaja Ritam 0, jedan od najpoznatijih i najizazovnijih performansa u istoriji. Poznati sociolog Stenli Milgram osmislio je veoma efikasan eksperiment 1963, u pokušaju da otkrije do koje mere su ljudi spremni da se povinuju autoritetima. Rezultati su bili zaprepašćujući. Milgram je došao do zaključka da ljudi bez problema ispunjavaju naređenja ako su kao izvršioci pošteđeni odgovornosti i kazne. Dve trećine učesnika eksperimenta, pod tako izrežiranim okolnostima, bilo je spremno da ignoriše jauke i „kazni“ glumca koji se pretvarao da je u bolovima sa 450 volti strujnog udara, dok su svi ostali učesnici išli do granice od 300 volti.
Nisam siguran da li je Ritam 0 iko upoređivao sa Milgramovim eksperimentom, ali Marina je kao umetnica učestvovala u nečemu sličnom 1974, „samo“ bez glume i kontrolisanih uslova. Posetiocima galerije u Italiji ponudila je potpuno oslobađanje od odgovornosti i slobodu da joj sa 72 predmeta urade šta god požele. Bilo je tu svega – od bezopasnih novina i vina, do čekića, makaza i pištolja. Tokom šest sati, posetioci su umetnicu lišili odeće, naneli joj lakše telesne povrede, neprimereno je dodirivali… Performans je prekinut kada je u nju uperen napunjen pištolj.
Malo je umetničkih radova koji su uspeli da ponude toliko snažan, milgramovski i hirurški ogoljen komentar o mračnim aspektima ljudske prirode. Tamo gde je nauka morala da upregne mašineriju, Marina je iskoristila samo svoje telo i originalnu ideju. Pokazala je da pojedincima nisu potrebna nikakva naređenja autoriteta da bi naudili nevinoj osobi – dovoljno je osloboditi takve ljude odgovornosti.
Magazin Complex s pravom je uvrstio Ritam 0 u deset najznačajnijih performansa u istoriji. Da Marina posle toga nije uradila ništa u životu, bilo bi to sasvim dovoljno da se njena konceptualna umetnost slavi, poštuje i upiše u istoriju. Umesto toga, očajna praksa napada na ličnost polako zamenjuje preispitivanje rada i rezultata. Mnogi se bave kritikom Marininog lika, ali samo retki među njima imaju dovoljno obrazovanja da se suštinski pozabave preispitivanjem njenog dela. Po tom ključu ona je u očima konzervativaca postala onoliko velika veštica koliko su joj performansi snažni, pa se slobodno i s ponosom može reći da većeg (umetničkog) bauka nismo imali.
Naslovna fotografija: abc.es
