Da li prepoznajete dečka u crvenoj majici?

Naleteli smo na pravo malo blago iz prošlosti. U rukama nam se našao broj Ilustrovane politike iz avgusta 1973. godine, sa opširnim izveštajem sa Pulskog filmskog festivala – i nismo mogli da prestanemo da listamo.

Na prvi pogled, tekst je sve samo ne glamurozan. Mali, oštar izveštaj bez zadrške kritikuje festival, objašnjava kako se društvena kriza tog vremena preselila i na Pulu i konstatuje da se među prikazanim filmovima izdvaja samo jedan – Sutjeska, tada premijerno prikazana i predstavljena kao veliki, ozbiljan projekat.

Ali prava čarolija počinje među fotografijama.

Dok su nam pogled privlačila poznata glumačka lica tog vremena, jedna fotografija nas je potpuno zaustavila. Dečko u crvenoj majici, pomalo sklonjen u stranu, bez velikog potpisa i pompe. Danas – neprepoznatljiv samo onima koji baš nikada nisu gledali film.

Da, to je Rade Šerbedžija.

Te 1973. godine bio je mladi glumac u punom zamahu. Igrao je u seriji „Užička republika“, jednoj od najvažnijih i najgledanijih televizijskih produkcija tog vremena, a iste godine objavio je i album „Ne daj se, Ines“, na kojem recituje poeziju Arsena Dedića. Ploča je doživela ogroman uspeh i prodata je u oko 80.000 primeraka, što je za tadašnje prilike bio pravi fenomen.

Pulski festival sedamdesetih bio je važna tačka njegovog profesionalnog puta. Već 1971. skrenuo je pažnju glavnom ulogom u filmu Rdeče klasje, za koji je osvojio Zlatnu arenu, a narednih decenija postaće i njen višestruki laureat.

Gledajući tu fotografiju iz 1973, nemoguće je ne pomisliti koliko su putevi filma i društva tada bili isprepletani. Festival koji je trpeo kritike, zemlja u previranju, mladi glumci koji tek traže svoje mesto – i jedan dečko u crvenoj majici koji će kasnije postati simbol umetničkog integriteta.

A atmosfera u Puli te godine, kako su beležili mediji, nije se zadržavala samo u bioskopskim salama. Tokom pauza na festivalu, Šerbedžija je zajedno sa kolegom Ljubišom Samardžićem igrao fudbal i, prema tadašnjim napisima, njih dvojica su pobeđivali sve ostale filmske ekipe, pretvarajući improvizovane utakmice u mali, neformalni sportski događaj festivala.

Rade Šerbedžija je tokom karijere četiri puta osvojio Zlatnu arenu za najboljeg glumca na Pulskom filmskom festivalu – 1978. godine za Bravo maestro, 1986. za Večernja zvona, 2010. za Sedamdeset i dva dana i 2020. za Ribanje i ribarsko prigovaranje.

I danas, više od pola veka kasnije, Šerbedžija ostaje dosledan toj ulozi. Ovog leta, ponovo u Puli, javno je govorio o represiji, nasilju vlasti i otvoreno pružio podršku studentima i mladima u Srbiji.

„Svaki normalan građanin mora podržati tu ispravnu borbu mladosti, svaki umetnik, svaki pozitivan čovek“, rekao je za Danas, dodajući da duboko veruje da će doći do dobrih promena.

Možda je upravo zato ova stara fotografija toliko snažna. Ne samo kao nostalgični dokument jednog festivala, već kao podsetnik da neki ljudi, čak i kada ih prvi put vidimo samo kao anonimne likove u kadru, od početka nose stav koji se ne menja.

Crvena majica je ostala u prošlosti. Glas – i dalje se čuje.