Izložba slika „Lažne bajke“ Slavka Krunića u KCNS

Izložba slika Slavka Krunića intrigantnog naslova – Lažne bajke, biće otvorena u ponedeljak 29. novembra u 18 časova u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada (Katolička porta br. 5).

Postavku čini serija Krunićevih maštovito-duhovitih ilustracija za istoimenu knjigu Mirjane Ognjanović i Davida Albaharija (izdavač Booka) koja će ovom zgodom biti promovisana u Velikoj sali Kulturnog centra, takođe u 18 časova.

Više o knjizi će govoriti Mirjana Ognjanović i Dejan Kovačević, dok će izložbu otvoriti istoričarka umetnosti, Tamara Ognjević.

O Lažnim bajkama piše Dejan Kovačević:

„U sveopštoj hiperprodukciji i kurentnoj medijskoj prezasićenosti retko se nađe pojava koja na istinski način može da iznenadi i istovremeno ushiti, ali Lažne bajke uspevaju na oba ova fronta. Što ne bi trebalo da bude začuđavajuće.

David Albahari, Mirjana Ognjanović i Slavko Krunić su svakako već poznati književnoj javnosti – Albahari čak kao naš literarni džin – a ovo je njihov prvi doprinos u trio formatu, dok su se Ognjanović i Krunić još ranije oprobali kao (pisac/ilustrator) dvojac.

Knjigom Lažne bajke oni na nekoliko načina pomeraju horizonte u mogućnostima književnog izraza. Već i sam naslov nedvosmisleno sugeriše da je u pitanju poslastica za analitičare teorije stila.

Bajke su žanrovski definisane kao destilat kolektivnog kulturnog nasleđa bez obzira na njihovo geografsko poreklo, ali su pod plaštom fantastike uvek nosile i alegorijske klice realnosti iz vremena svog nastanka. Lažne bajke se lako uklapaju u ovaj okvir dok istovremeno zadržavaju znalački odmak, formirajući na taj način osnovu za humorni stilski eksperiment.

Uvod nam tako kaže da su bajke sadržane u knjizi odbačeni rukopisi samog Itala Kalvina, pisca čiji je opus u velikoj meri bio razigran na sličan način, dok bajke koje slede nastavljaju i proširuju ovaj meta pristup žanru.

Prepune su ne odveć skrivenih literarnih referenci, u obliku direktno navedenih citata (Oskar Vajldu nepripisan citat ’o iskušenju’ u bajci Crvene pantalone), kao parafraze određenih književnih dela (Umberto Ekoovo Ime ruže u bajci Magični zub u kojoj sve što je glavni junak video biva ’pohranjeno na sigurno mesto, bezbednije nego u bilo koji kompjuter […] kao u nekom srednjovekovnom manastiru’), kao pojašnjenje geneze nekih važnih knjiga (u bajci O senkama gde saznajemo kako je nastao rat između ljudi i daždevnjaka, a možda i ceo žanr naučne fantastike) ili kao proste posvete ugrađene u neke od dijaloga (’Sto mu Basarinih fama o biciklistima!’, kaže lik princeze Mudrolije u Prolećnoj bajci).

Dalje, sveprisutna je igra reči, ali i izmeštanje rasprostranjenih idioma (tako se na primer junakinje Prolećne bajke zovu Avgustina dela Primavera i Kvatra Stađoni, a jedna od njih izriče u znak ushićenja ’kao… kao… kao, kakao…’) i sve bajke su prožete specifičnim samo-referentnim humorom (’prinčevi su imali zadatak da prikažu neku scenu iz mnoštva bajki’; ’onaj koji priča priče u prijateljskom je odnosu sa vremenom[,] jer dok priča traje, vreme ne prolazi’, ’princeza je sama sebi često izgledala kao nasumično izmišljeni lik iz neke bajke koji je iznenada upao u sopstveni košmar’).

Izrazito je primenjena tradicionalna ikonografija, tu su naravno princeze i prinčevi, šumske vile i pametni miševi, ali i ’krojač […], udovac, [sa] dve kćerke’ koje su bile ’vesele, druželjubive, živih pokreta’, smešteni na lokacije jednostavno identifikovane kao ’[u] balkanskoj kraljevini’, ’velike kamene porodične kuće s torom za ovce’, ’stočarski kraj’, ’na samom rubu čestara’, ’dve crkve u gradiću’, a prisutni su i ’neobični svadbeni običaji’ te ’prelepe haljine od najfinijih tkanina’ dok još uvek ’u dalekim kraljevstvima ljudi prave lepe predmete’.

A onda je sve to sučeljeno sa ponešto modernim problemima – princeza mora ’obezbediti sebi prostor na svim naslovnim stranicama ilustrovanih glasila’, trgovac preprodaje ’raznorazne zdrave i nezdrave stvari’, Bagzi Zigel otvara u Las Vegasu hotel i kockarnicu, u Melburnu se junak susreće sa Karađorđevom šniclom, jedna starija gospođa je sugrađanka Korto Maltezea, istinita osoba a komšinica izmišljenog karaktera, dok Mala Vila zvana Zvrk Na Jednoj Nozi završava u ambulanti na previjanju nakon nezgode kod pomenutog ruba čestara. I još začinjeno čestom upotrebom poštapalice ’brate’ koja decidirano locira, u vremenu i prostoru, originalni izvor ovih bajki.

U skladu sa prethodno navedenom definicijom samog žanra i shodno našem vremenu –  gde su lažne vesti realnost i istina za određenu populaciju, a prave vesti uredno proglašavane lažnim i kao takve nikad prihvaćene od opet nekog drugog segmenta populacije – i ove bajke nose dozu specifičnog trenutka u kojem su kreirane ali istovremeno nam emituju natrag vanvremenski eho iz pravca koji može da se obeleži etiketom ’oduvek/zauvek’. Tako se na jednom mestu kaže ’mogao je ovaj svet da bude mnogo lepše mesto samo da ga nisu upropastili vladari koji su verovali da niko nije moćniji od njih’. Ne kaže se na koga se to odnosi, no u mnoštvu kandidata zar je to zaista i neophodno?

Iz priloženog se vidi da su David Albahari i Mirjana Ognjanović stvorili inteligentnu i intrigantnu dihotomiju sledeći tradicionalnu formulu i istovremeno je nemilosrdno skrnaveći, sa zavidnim rezultatima, a da ugođaj bude zaokružen pobrinuo se Slavko Krunić čiji originalni stil je neobično komplementaran datom štivu i pretvara ilustracije zgodnom podlogom za daljne lične meditacije čitalaca na teme naznačene u samim bajkama.

Sve to zajedno čini se da su Lažne bajke totalno post-post-moderni zahvat, ali sa ubedljivo ironičnim otklonom gde je cinizam istog postupka zamenjen jednako ubedljivom samosvešću o nedostatku poštovanja za ceo post-moderni eksperiment, krajnji ishod kojeg su Skroz Moderne Bajke (dok ono očekivano ’post’ ne treba da se nađe čak ni umetnuto u zagradi).

Jedna stvar je ovde jasna: Nema univerzalne pouke. Ili, univerzalno nema pouke.

No jedna druga stvar je čitaocima zagarantovana: intelektualna stimulacija. I zadovoljstvo čitanja. Pa da sad još jednom citiramo princezu Mudroliju iz Prolećne bajke: ’I nemojte posle da pričate da vas nisam na vreme upozorila’.“

Izložba je dopunjena crtežima za knjigu posvećenu obeležavanju stogodišnjice od rođenja Žorža Brasansa. Njena realizacija je u toku.

U postavci je izložena i slika Klot i Frket, akrilik na platnu, 150x100cm (naslovna strana kataloga). Izložba će trajati do 5. decembra.

Slavko Krunić, slikar i ilustrator rođen je 1974. godine u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Radomira Reljića 1998. godine. Magistarske studije završio je 2002. godine na istom fakultetu u klasi profesora Anđelke Bojović. Član je ULUS-a od 2000. godine, i ULUPUDS-a od 2011. godine.

Priredio je 36 samostalnih izložbi, i izlagao preko 200 puta kolektivno, u zemlji i inostranstvu. Za svoja umetnička dela dobio je važne nagrade. Kao najveće priznanje pak doživljava ilustracije koje je napravio za omote objavljenih albuma svojih omiljenih bendova. Živi i radi u Novom Sadu.

Naslovna ilustracija: Klot i Frket. 150x100cm. akrilik na platnu. 2020