Izložba slikarke Vanje Vulin Ivošević u galeriji Pavane art room
„Ako bismo zašli u značenje pojma dodir pojavilo bi se više asocijacija i svaka bi podrazumevala pojedinačno osećanje, misao, iskustvo ili pretpostavku. Iz ovog momenta izranja i Vanjina potreba za pojmovnim oblikovanjem trenutne faze umetničke ličnosti. Probuđena kroz ciklus slika i crteža nazvanih Pokrenuti prostori, nastavljajući se kroz poziv na zajednički ples u ciklusu slika Pleši sa mnom, spaja se u dodiru. U procesu traženja praktično se nameće potreba za susretom sa samim sobom, kada se čovek zaustavi i pogleda unazad, osmotri sadašnjost da bi mogao da nastavi dalje. Izložbom Dodir umetnica suptilno spaja konotacije procesa oslobođenja ali i spoznaje o pripadnosti. Iz preciznosti arhitektice Vanja je ušla u suptilnost umetnice i sada može da nastavi. Specifičnost njenog umetničkog izraza možemo da nađemo upravo u spoju ta dva sveta i senzibiliteta.
…Dugačak je put od početka do kraja, od ideje do realizacije. Slikanje je proces prelaska tog puta i samo od pojedinca zavisi na koji način će da ga oblikuje. Kada se misli i emocije pokrenu teško je znati i reći gde će da odvedu, a jednostavnost je u celovitosti. Vidljiva redukcija prostorne određenosti i forme, nevidljiva širina poteza kombinacije tuša i akrila, neposrednost susreta sa papirom, svetlosni efekti boje pre nego koloristički nanosi, svedeni odnosi unutar geometrizovano podeljenih novonastalih slika uvlače u svet koji je iza, konceptualnu pozadinu umetničkog senzibiliteta procesa nastajanja… – odlomak iz teksta o Pokrenutim prostorima.
…Analizirajući elemente likovnosti i načina kojima Vanja rešava prostor slike, čime komunicira sa posmatračem, nameće se pojam transcendentalne estetike. U ciklusu slika nastalih pod imenom Pleši sa mnom nastavlja nenametljivi tempo ulaženja u prostor papira ili platna pri čemu se jedva naslućuje granica između materijalnog i dugovnog. Po ovim karakteristikama spaja čula vida i sluha, simfonije boja unutar slike koju vidimo i muzičke simfonije koju čujemo. U ovim bliskim vezama možemo prepoznati primarno ushićenje igre sa graničnim osećanjima koja vode u polje nestajanja granica, polje čistog užitka. Izlažući slike u javni galerijski prostor deli osećanje sa svima i poziva posmatrača da joj se priduži u polju kamerne atmosfere… – odlomak iz teksta Pleši sa mnom.
Šta je to što Vanju dodiruje, a čime teži da dodirne posmatrača, možemo da zaključimo i ako se osvrnemo na nazive slika koji čine postavku. Challenge, Beauty, A year in the life, Temptation, New dawn, Entrance, Anniversary, Let’s play, Desire i Jump proistekli su iz života, iz ličnog. Prolazeći kroz različite oblike emocija i misli otvorila su se polja taktilne komunikacije svedene i čiste, pretočene u umetnost. Samo u ovom međusobnom kontaktu može se naći smisao postojanja umetnosti i potrebe za njom. Iako u savremenim teorijskim praksama pojam estetskog problematizuje vrednost, bavi se diskurzitetima, kritikuje u ispitivanju vrednog, ona ostaje u domenu uživanja kao estetske kategorije i poziva na dodir u polju bezbednog osećanja umetničkog senzibiliteta i lepote. Na posmatraču je da doživi svoj odnos prema pojmu dodira i tu nova priča počinje.”
Biljana Jotić, istoričarka umetnosti i kustoskinja