Ko se krije na Rafaelovoj fresci „Atinska škola“?

Renesansa je od ljubitelja slikarstva obično zahtevala dve stvari – da budu obrazovani i religiozni. U suprotnom, ne bi mogli da razumeju šta je predstavljeno na slikama. Pojedini likovi Atinske škole, čuvene freske Rafaela Santija, i danas izmiču oku posmatrača.

Atinska škola dovršena je 1511. godine. Otprilike u isto vreme Mikelanđelo je oslikavao svod Sikstinske kapele, a Donato Bramante primenjivao elemente renesansnog stvaralaštva u arhitekturi. Bilo je, međutim, sasvim dovoljno mesta i za Rafaela, koji se nekoliko godina ranije doselio u Rim.

Papa Julije II prepoznao je darovitost novopridošlog umetnika i zaposlio ga u Apostolskoj palati u Vatikanu. Rafael je u njoj oslikao četiri sobe, poznate kao Stanze. Svaki od zidova razlikuje se po temi a, kako je Atinska škola deo ciklusa, u potpunosti je posvećena filozofiji. Odlikuje se mnoštvom upečatljivih figura, prostorom koji u tipičnom maniru renesanse odaje osećaj dubine, i misterijom – koga je sve umetnik naslikao?

Rafael u većini slučajeva nije ostavio naznake o živopisnim likovima, a pisani trag o fresci iz njegovog vremena ne postoji, što svakako otežava posao. Naziv Atinska škola odnosi se na filozofsku školu Stare Grčke, ali delo je tako nazvano nekoliko vekova kasnije. Pojedine likove moguće je prepoznati na osnovu klasičnih predstava, dok se identitet drugih samo pretpostavlja.

Od 22 imenovane figure, najlakše je prepoznati Platona i Aristotela. Smešteni su u samom centru freske, ispod lučnog svoda. Filozofi u rukama drže Timaj i Nikimahovu etiku, dela po kojima su najpoznatiji. Ako se Platon pažljivije pogleda, primećuje se dodatni kuriozitet – ima lice Leonarda da Vinčija. Rafael je povremeno odavao počast svojim savremenicima na Atinskoj školi i predstavljao ih poput slavnih filozofa. Verovatno nije slutio koliko će akteri njegovog dela postati teško prepoznatljivi i bez takvih poigravanja.

Pored Platona i Aristotela, ali sa više rezervisanosti, prepoznato je mnogo drugih velikana. Za pojedine postoje različita mišljenja, pa se predlaže više osoba. Levo od Platona, u manjoj grupi ljudi, trebalo bi da je prikazan Sokrat, prepoznatljiv i po gestu koji pravi rukom, mada pojedini istraživači veruju da je to Anaksagora. Na stepenicama je oskudno odeveni Diogen, koji se odrekao materijalnog bogatstva, dok se zamišljeni Heraklit nalazi u blizini centra kompozicije i, poput Platona, verovatno nosi lik još jednog Rafaelovog savremenika – Mikelanđela.

Drugi, manje istaknuti likovi, više su spekulativni. Pitagora je gotovo sigurno na donjoj levoj strani freske, verovatno okružen Boetijem i Averoesom. Na desnoj su Klaudije Ptolemej i Zaratustra, koji globusima potvrđuju zanimanje za astronomiju. Euklid, kao otac geometije koristi šestar, ali to bi mogao biti i Arhimed s likom arhitekte Bramantea.

Rafael je upravo od Bramantea nasledio brigu o arhitektonskim poslovima, koje je trebalo obavljati u Vatikanu posle njegove smrti. Za razliku od Mikelanđela, lepo se slagao s ljudima i postao je prijatelj mnogih učenih predstavnika papskog dvora. Kada je preminuo, jedan od najčuvenijih naučnika njegovog vremena, kardinal Bembo, osmislio je poetičan epitaf za umetnikovo grobno mesto u Panteonu.

„Ovo je Rafaelov grob, dok je živeo naterao je Majku Prirodu da se boji da će on pobediti i da će, kada on umre, umreti i ona“, glasi natpis. Na neki način, Rafael je zaista pobedio i ostao sa nama. Zahvaljujući Atinskoj školi, njegov autoportret, smešten blizu Ptolemeja, još uvek posmatra svakog ljubitelja umetnosti koji se zagleda u njegovo besprekorno delo.

Naslovna fotografija: phantichkinhte123.com