Mirjana Antić Dom Art: Školjke kao inspiracija

Inspiracija dolazi u različitim oblicima i može biti iskazana kroz brojne forme umetnosti, pa tako često taj proces od inspiracije do dela može da traje dugo.

Umetnost može biti analogna, virtuelna, interaktivna, ali i taktilna, makar za umetnika i onog koji je stvara, a trodimenzionalna za onog koji ima priliku da je pogleda.

Mirjana Antić (Dom Art) za osnovu svojih umetničkih dela uzela je školjke, simbole izobilja i od njih počela da pravi posebne slike, minijature.

– Prve školjke pokupila sam šetajući najvećom plažom Takapuna u Oklandu, N. Zelandu. Svidjele su mi se te stari, krnjavi, razni oklopi okeanskih školjki. Kad sam nastavila putovanje u Pert, Australija, produžila se sezona sakupljanja zanimljivih školjki sa kojima i dalje nisam znala šta ću.

A potom je došla i ideja šta raditi sa njima i kako ih oblikovati.

– Inspiraciju sam dobila u jednoj velikoj, jedinstvenoj galeriji. Mala vitrina je bila moj predmet interesovanja. Tamo sam vidjela izložene slike malih formata izrađene samo od školjki. Dalje dileme nije bilo. Druženje sa nepoliranim, nedotjeranim, krnjavim i inim, samo dobro opranim školjkama traje pet godina. Slike radim u ciklusima.

Njeni radovi nisu planski osmišljeni, već inspiracija vodi glavnu reč, a to počinje već prilikom samih odabira školjki, koje povremeno dobija i od prijatelja koji joj ih donesu sa odmora.

– Odabir iz mnoštva raznovrsnih školjki su opredjeljujući za sliku. Do kraja ne znam kako će ona izgledati. Nema crteža samo misao vodilja, pinceta, lepilo i dodaci, poludragi kamenčići, perje, listovi, konci, papir, kora egzotičnog drveta, palme, novcići..

Onda je neophodna pauza. Izvor ideja nikad ne presuši. Naprotiv.

Sve to nastavlja se i tokom davanja naziva, koje na red dolazi tek po završetku rada.

– Slika ime dobija kad se odvoji od mene. Ponekad na drugo, treće gledanje asocijacija je opredjeljujuća za naziv.

Mirjana ističe da se prava vrednost ovakvih slika ogleda u tome što svako na njoj vidi neku svoju vrednost, a što se primeti tek kada one dobiju svoj box ram i punu opremu.

Zato se nijedna od ovih slika ne ponavlja, već je svaka unikat i odraz trenutnog raspoloženja i inspiracije, što ona povezuje sa svojom dugom novinarskom karijerom.

– Naredni ciklus nastaje tek kad me zagolica ideja da vidim kakve školjke imam. Potreba da stvaram ne muči, ne traje dugo. Slike brzo nastaju. Tako sam i pisala dok sam bila novinar. Doduše, ponekad mi je prvo padao na pamet naslov, a onda sve ostalo je išlo svojim tokom.

Ove slike ponekad se kao pokloni vrate na mesto odakle su došle školjke, a u međuvremenu mnoge od njih budu izložene.

– Za proteklih godina sam imala četiri samostalne izlozbe, jednu grupnu i dvadesetak prodajnih izlaganja. Minijature od školjki su završavale kao pokloni u Španiji, Norveškoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, Rusiji, Hrvatskoj Bosni, Americi, Novom Zelandu… Kad se školjke vraćaju u slikama odakle su dolazile ja sam srećna.

A uskoro će moći da se pogledaju i u Beogradu, od 2. do 6. avgusta, u Kući Đure Jakšića u Skadarliji, na izložbi pod nazivom „Rapsodija za Boema”.