Nepoznato je misterija dok se ne razotkrije

Slika Uljez – Nepoznati organizam, akrilik na platnu, 120 x 100 cm, jedno je od novijih dela (2019) akademskog slikara Mladena Mićunovića.

Piše: Dušan Spasić

Posmatrač se nalazi pred vodama nekog severnog mora. Perspektiva je „ptičja“. Kao i kod svih slika sa ovom perspektivom, ugao gledanja samo je jedan, i iz njega vidimo – sve. Voda je mirna, osetno hladna, zapravo ledeno hladna. Dominira „kraljevsko“ plava boja, sa brojnim suptilnim nijansama, naglašenim vrhunski estetizovanim potezima bele boje, a naročito sa nekoliko širih poteza crnom bojom, u gornjem levom uglu. Voda je mirna, a njenu blago talasastu lepotu prouzrokuju devet aktera slike. Voda je svakako duboka. Ipak nije more u pitanju. Definitivno, to je – okean.

Objekat (tako ćemo ga nadalje zvati, mada smo ga mogli nazvati i Glasnik), primarni motiv slike – na ravnoj je santi leda. Ta ravna santa leda uzurpirana je od strane Objekta. Plavo-sivo-bele površine nosećeg plovećeg objekta (sante leda) u direktnoj su suprotnosti sa crno-mrko-srebrnasto-sivo-belim nijansama koje Objekat oslikavaju/karakterišu. Tri crvena segmenta, dva dramatična i jedan statičan, akcenti su slike. Santa leda manifestuje dozu prijemčivosti, ali podjednako se u njenom izgledu može primetiti i izvesni pokajnički stav. Možda je to komad iste one sante koja je imala više nego bliski susret sa Titanikom?

Osim Objekta i sante, postoji još sedam aktera – sedam riba. Bez riba imali bismo izvanrednu „figuralnu apstrakciju“ (ukoliko ovaj netom smišljeni žanr nije oksimoron), ali pošto su ribe već prisutne, šta one tu rade? Ribe su: znatiželjne, zastrašene, ugrožene, u potrazi za hranom, brane svoju teritoriju, osvajaju novu teritoriju, nikada nisu videle nešto slično, uvežbavaju snagu i sinhronicitet da santu s Objektom izmeste negde daleko, van njihovog domicila, ili obrnuto – u svoj domicil, pa da onda vide o čemu se zapravo radi; ili su tek najobičniji ignoranti? Ipak, nešto (od)važno je u pitanju! Otvorene oči riba to jasno govore. Riba predvodnik naročito je aktivna. Ona intenzivno razmišlja. Ona ima ideju. To je ona najveća riba, sa plemenitom zlatastom krljušti, u donjem levom delu slike. Ona je jedino mobilna, što je naznačeno vrtlogom koji oko sebe pravi.

Šta je Objekat na ravnom bloku leda? Neki veštački objekat? Kontejner sa nuklearnim otpadom? Ostatak Nojeve arke? Fragment palube karipskog gusarskog broda iz XVIII veka? Deo komandne table sa Titanika obrastao u okeansko rastinje? Kalcifikovan komad lave vulkana? „Crna kutija“ neke podmornice iz Drugog svetskog rata? „Zavetni kovčeg“ Eskima..?

Međutim, podsetimo na nešto veoma bitno! Na to, naime, da je autor svoje delo nazvao: Uljez – Nepoznati organizam. Organizam, dakle! Samim tim, sve naše malopređašnje pretpostavke – padaju u vodu, u istu onu vodu u kojoj se scena na slici i događa.

Organizam može biti: fetus kita, takođe obrastao u okeanske trave; larva praistorijske nemani koja čeka sudbonosni trenutak otvaranja; neutronski kalcifikovan izvor nafte koji će eksplozijom izazvati erupciju naftnog izvora; jedina preostala morska životinja koju Noje nije stigao da ukrca u Arku; hibernirano ljudsko biće sa autentičnim DNK karakteristikama Atlantide; kosti najvažnijih heroja izginulih u osvajanju ili odbrani Troje; a možda i jedini dostupan organski egzemplar izvesne NLO letelice?

Jedini svedoci su ribe. Ali, deo su kompozicije slike, pa samim tim podležu objektivnoj analizi posmatrača, kao i sam Objekat. Ribe su u istom položaju kao i posmatrač, i više su zapitane od posmatrača. One su glavni akteri u naporu razotkrivanja nepoznatog. Za njih je misterija mnogo veća nego što je nama, jer ta misterija je zajedno sa njima. I one celokupnu dotičnu stvarnost doživljavaju iz svoje – „riblje“ perspektive. Za posmatrača, iz lagodne „ptičje“ perspektive, sve skupa je pred njim, u svakom pogledu, najviše u artificijelnom. Posmatrač u bilo kom trenutku može da odustane, ali ne i ribe. Ako su na dobrom putu da u tome i uspeju, mi time ništa nećemo dobiti. Jer, čak i da se to dogodi, opšte je poznato da ribe ne govore.

Ako već od riba ne možemo očekivati korisnu konverzaciju, onda je svakako možemo očekivati od slikara, autora dela. I sad stiže razočaranje – ne možemo! A ne možemo zato što su slikari poput riba. Drugačije rečeno, slikari bi trebalo da budu poput riba. Na slikaru je da naslika svoju sliku, da je okači o zid dostupan potencijalnim posmatračima, i da se – udalji; i da, naročito, o njoj – ćuti!

Naši fragmentarni pokušaji sa slikom Uljez nisu imali ambicije „tumačenja“, „razumevanja“, „demistifikacije“ ili „analitičkog“ pristupa. Jedna ambicija ipak je postojala: skretanje pažnje na nju, podsećanje na dokoličarski trenutak/period u kom će vam pažnju zaokupiti – jedno umetničko delo! I to, umetničko delo više nego vredno pre svega posmatranja, zatim razmišljanja/promišljanja, pa onda i mogućeg zaključka o njegovom – „smislu“. Oskar Vajld izrekao je misao koja nam na bitan način ide u prilog, i ona glasi: „U umetnosti se ne ogleda život, već posmatrač.“