Olga Benson: Ruskinja čije je slikarstvo očuvalo sećanje na našu tradiciju

Uobičajeni poslovi doživljavaju se kao sputavajući po čoveka. Ako nisu pohvaljeni i nagrađeni, što se retko dešava u našoj poslovnoj kulturi, radnici u kancelarijama i na drugim mestima mogu pomisliti da im je trud uzaludan, a posao bezvredan. Osećanje da su lako zamenljivi dodatno pogoršava situaciju. Život i rad Olge Benson pokazuju da bi trebalo da preispitamo takva stanovišta.

Biografija ove slikarke nije obeležena revolucionarnim dostignućima – ispisana je etnografskim crtežima, urađenim na terenu i za radnim stolom. Pre nego što će preminuti 1977. u devedesetoj godini života, i biti sahranjena na holivudskom groblju, zauvek nas je zadužila „običnim“ činovničkim zaduženjima. Priliku da postane poznata dobija sada, decenijama posle smrti, kada su njeni radovi odvojeni od zaborava i predstavljeni u monografiji Olga Benson: snovi o prošlosti i tradiciji, u izdanju Etnografskog instituta SANU.

Koautorka obimne monografije Biljana Milenković Vuković (druga potpisnica tekstova je Ljiljana Gavrilović) ističe da su naučne etnografske ekspedicije, koje je Muzej Južne Srbije iz Skoplja sprovodio tridesetih godina prošlog veka, stizale u najzabačenija seoska mesta i prikupljale građu. Istraživači i njihovi saradnici potom su pisali studije, a Olga Benson je, kao član njihovog tima, stvarala vizuelna svedočanstva o svim segmentima narodnog života, koji je bio na pragu izumiranja. Na papir je prenosila narodnu nošnju, arhitekturu, stare zanate…

U Skoplje se doselila 1920, kada je grad bio kulturno i političko središte pokrajine Južna Srbija, a ona izbeglica građanskog rata u Rusiji. Sa sobom je iz matične zemlje donela znanje stečeno na Višoj umetničkoj školi u Sankt Peterburgu, što se pokazalo veomo korisnim u prvim decenijama XX veka, u kojim fotografija još uvek nije bila nosilac poslednje reči u antropološkoj dokumentaciji.

Radovi Olge Benson brzo su postali zapaženi, tako da je za dvor kralja Aleksandra, po njegovoj ličnoj porudžbini, izradila Album narodnih nošnji Jugoslavije. Bila je to tek jedna od brojnih publikacija u kojim će se pojaviti njeni crteži. Poznanstvo sa Blanš Pejn, profesorokom kostima iz SAD, dovelo je do toga da se i danas, u digitalnoj kolekciji Univerziteta u Vašingtonu, može pogledati 25 njenih akvarela, koji prikazuju ženske i muške figure u narodnim nošnjama iz Jugoslavije. Radila je i na kopiranju fresaka (dve se nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu), a oslikala je i unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Skoplju, što je posle nedavne renovacije objekta, nažalost, u potpunosti poništeno novim slikama. Značajan trag ostavila je i kao humanistkinja, osnivačica i članica više dobrotvornih udruženja.

Crteži i akvareli, koji se najvećim delom nalaze u arhivu Etnografskog instituta, imali su jasan opisni cilj. Bili su u senci etnologije, ali ne bez ličnog pečata, perfekcionizma i profesionalne posvećenosti. Sa istim entuzijazmom nastavila je da ih stvara 1939. godine, kada se preselila u Beograd i zaposlila u Etnografskom muzeju. Do preseljenja je došlo jer život porodice Benson u Skoplju nije bio lak. Obeležila ga je konstantna borba za egzistenciju. Olgin suprug, Leonid Benson, bio je penzioner, a imali su i sedamnaestogodišnjeg sina Aleksandra.

Olgin rad, nažalost, ni u Beogradu neće biti vrednovan kao što bi trebalo. Trideset godina, koliko je živela u Jugoslaviji, provela je u nezadovoljstvu zbog niskih dnevnica, prekovremenog rada i dokazivanja kvalifikacija. Etnografski muzej napustila je zbog male plate, ali se ništa nije promenilo ni kada je 1947. počela da radi u Etnografskom institutu. Konstantno se suočavala sa statusom honorarnog radnika, dok se suma za koju je radila nije menjala čak ni kada je dobila stalnu radnu poziciju. Veći deo života tretirana je kao svršena maturantkinja, a jednom prilikom morala je sudskim putem da se bori za deo nerealizovanog honorara.

„Pristankom na moje postavljenje na dužnost stalnog saradnika Instituta izgleda da sam degradirala svoju struku u red običnih zanatlija“, pisala je pri neuspelom pokušaju da dobije povišicu. Šest meseci kasnije, 1950. godine, dala je otkaz i zauvek napustila Jugoslaviju. Pre nego što će se u 63. godini života preseliti u SAD i pridružiti sinu u Los Anđelesu, Olga Benson je za Etnografski institut uradila više od 500 sjajnih crteža i slika. Dokumentovala je obeležja kulture na Kosmetu, u Šumadiji, severnom Banatu, okolini Niša i mnogim drugim mestima. Neke od njenih crteža i akvarela, zahvaljujući ljubaznosti Etnografskog instituta, možete pogledati u galeriji ispod ovog teksta.

Naslovna fotografija – Živka Živanović trukuje na đerđevu, Kumodraž 1948. (levo) i Olga Benson (desno) (akvarel Olga Benson, foto arhiv Etnografskog instituta SANU)