Šarlota Perijan: Njeni komadi nameštaja su kultni, iako je dugo bila u senci poznatog arhitekte

Šarlota Perijan verovala je da dobar dizajn treba da bude pristupačan i funkcionalan.
„Umetnost je u svemu“, govorila je Šarlota Perijan, legendarna francuska arhitektkinja i dizajnerka, piše Jutarnji.hr.

„U gestu, vazi, tiganju za kuvanje, čaši, skulpturi, komadu nakita, načinu na koji se nosite. Vođenje ljubavi je umetnost.“

Šarlota Perijan je mnogim dizajnerima enterijera i arhitektama omiljeno ime, a njena dela danas imaju kultni status, poput šarene police za knjige Nuaž koja podseća na Mondrijanovu sliku ili elegantne, minimalističke ležaljke koju je dizajnirala sa Le Korbizjeom i Pjerom Žanereom.

Neke njene dosad neviđene, retke komade, koji su dizajnirani između 1943. i 1967. godine i postojali su samo kao prototipovi ili skice, oživeo je modni brend Sen Loran i predstavio ovih dana na Nedelji dizajna u Milanu na izložbi pod nazivom Saint Laurent – Charlotte Perriand.

Pod kreativnim vođstvom Antonija Vakarela, četiri komada nameštaja Šarlote Perijan prvi put su proizvedena i biće dostupna u ograničenom izdanju, izrađena po narudžbini.

Kolekcija uključuje policu za knjige Rio de Žaneiro koju je Šarlota Perijan dizajnirala za svog supruga 1962. godine dok su živeli u Brazilu.

Bila je izrađena od punog ružinog drveta i namenjena za izlaganje umetničkih dela uz knjige, sa kliznim vratima od pletene trske. Original je deo privatne kolekcije koja je u poslednjih 25 godina izlagana samo tri puta.

Zatim je tu sto „Mil-fej“, koji je dizajnirala godinu dana kasnije, 1963, izrađen od 10 slojeva drveta u dve nijanse, svetloj i tamnoj, i ima udubljenje u središtu u formi koncentričnih krugova.

Zbog svoje složene slojevite drvene konstrukcije, koju je bilo preteško proizvesti, ovaj sto je postojao samo kao mala maketa.

Fotelju za goste „Indokina“ kreirala je još 1943. godine za dom jednog bračnog para u Vijetnamu. Izvorni komad je izgubljen, pa ga je Sen Loran ponovo stvorio na osnovu crteža.

Poslednji komad u kolekciji je kauč izrađen za rezidenciju japanskog ambasadora u Parizu 1967. godine. Reč je o minimalističkoj sofi dugoj 23 metra, namenjenoj glavnoj sobi za prijeme.

Šarlota Perijan, nakon studija dizajna nameštaja na Ekol de Linion Santral de Zar Dekoratif, karijeru je započela 20-ih godina prošlog veka u pariskom studiju Le Korbizjea, dizajnirajući komade nameštaja za njegove kuće.

Kada je prvi put došla na razgovor za posao, rekao joj je: „Mi ovde ne vezemo jastučiće.“ Ali brzo se predomislio kada je na Jesenjem salonu video njen Le bar sous le toit (Bar ispod krova), rekreaciju sobe od aluminijuma, hroma i stakla, koju je izvorno napravila u sopstvenom stanu. I – dobila je posao.

Šarlota Perijan je u studiju radila zajedno sa Pjerom Žanereom, rođakom Le Korbizjea, koji će s vremenom postati i njen ljubavnik.

U Le Korbizjeovom studiju kreirala je dve fotelje (B301 za razgovor, LC2 Grand Confort za opuštanje) i čuvenu ležaljku B306 napravljenu od cevi za bicikle i presvučenu poni kožom. Malu rotirajuću stolicu (Siège Pivotant) od cevastog čelika dizajnirala je još pre nego što je upoznala arhitektu Le Korbizjea i pridružila se njegovom studiju, u novembru 1927. godine.

Komadi koje je dizajnirala često su, međutim, bili pripisivani slavnom arhitekti i dugo joj je trebalo da izađe iz njegove senke.

Bila je pre svega poznata kao žena koja dizajnira nameštaj za Le Korbizjea – decenijama je slavni arhitekta „prisvajao“ autorstvo nad tih nekoliko stolica na kojima su zajedno radili.

Tridesetih godina, s izbijanjem ekstremizma u Evropi, njena politika i kreativni fokus postajali su sve više društveno angažovani.

Radila je na velikim projektima, uključujući Site di Refiuž za francusku Vojsku spasa i švajcarski paviljon u Site Entarnasional Univerziter de Pari, a istovremeno je razvijala interesovanje za stvaranje jeftinijih linija nameštaja za masovnu proizvodnju.

U to vreme govorila je o potrebi da se savremena arhitektura i dizajn bave društvenim pitanjima, s fokusom na upotrebnoj vrednosti umesto teorije. Radeći s jeftinijim materijalima, prefabrikovanim elementima i tradicionalnim tehnikama – na svemu, od opremanja kupatila do skloništa u francuskim Alpima – insistirala je na tome da se „može pošteno raditi u bilo kom materijalu“.

U dizajnu iz tog perioda, umesto skupog kroma, počela je da koristi tradicionalne materijale poput drveta i trske, koji su bili pristupačniji. Takođe se oslanjala na tehnike ručne izrade koje je prikazala na Međunarodnoj izložbi u Briselu 1935. godine.

Mnogi njeni dizajni iz tog razdoblja bili su inspirisani narodnim nameštajem iz oblasti Savoja, u jugoistočnoj Francuskoj, gde su živeli njeni baba i deda po ocu – mesto koje je često posećivala kao dete.

Sa Le Korbizjeom je radila u ulici Ri de Sev do 1937. godine. Nije sasvim poznato zašto su se razišli.

Navodno zbog suprotstavljenih političkih stavova – Šarlota Perijan je bila naklonjena komunizmu i levici, dok je Le Korbizje naginjao krajnjoj desnici (neka novija otkrića sugerišu da je podržavao fašizam i nacizam). Ipak, ostali su u dobrim odnosima.

S izbijanjem rata, Šarlota Perijan je sarađivala sa Žanom Pruvéom, projektujući vojne barake i montažne, privremene kuće. Njihovo partnerstvo prekinuto je, odnosno stavljeno na čekanje 1940. godine, kada je prihvatila poziv japanskog Ministarstva trgovine i industrije da bude savetnica u razvoju proizvodnje nameštaja.

Napustivši Marsej na jednom od poslednjih brodova pre dolaska nacista, otputovala je u Tokio. Međutim, japansko bombardovanje Pirl Harbora onemogućilo je njen povratak u Francusku preko Amerike, kako je planirala, pa je prognana u Indokinu, današnji Vijetnam.

Dok je bila tamo, udala se za svog drugog supruga, Žaka Martina, dobila ćerku Pernet, koja je s njom radila više od 25 godina, i preživela napade Amerikanaca, antiimperijalističkog Vijet Minha i Japanaca.

Azija je ostavila trajan trag u njenom radu. Bila je fascinirana japanskim dizajnom, materijalima i tehnikama, i snažno pod uticajem ideja o jednostavnosti iz „Knjige o čaju“ (1906), čiji je autor Kakuzo Okakura, japanski učenjak i likovni kritičar.

U toj knjizi Okakura nas kroz primer jednostavnosti čajne ceremonije vodi ka skrivenom smislu i lepoti običnog. (Tu knjigu Šarlota Perijan će pominjati do kraja svoje karijere, a u 90. godini života dizajniraće japansku čajanu za UNESKO-v vrt u Parizu.)

Po povratku u Francusku posle rata, počela je da eksperimentiše s novim, jeftinim, hibridnim materijalima poput šperploče. Verovala je da dobar dizajn mora da bude pristupačan i funkcionalan.
U veoma plodnom periodu koji je usledio, dizajnirala je enterijere i kuhinje za Inite dabitasion, obnovila saradnju sa Pruvéom, i radila na nizu značajnih javnih objekata, koje je karakterisao zahtev da se brzo grade.

Među njima su zgrada Lige naroda u Ženevi, kancelarije Er Fransa u Londonu, Parizu i Tokiju, kao i skijališta Meribel i Le Zark u oblasti Savoja – za koje se smatra da predstavljaju njeno životno delo.

Dizajnirane za goste koji većinu vremena provode na padinama, zgrade odmarališta imaju stepenast oblik, minimalističke sobe, velike prozore i standardizovana kupatila i kuhinje. Poslužile su i kao lokacija za film Rubena Estlunda iz 2014. godine – „Turista“.

Inače je bila veliki ljubitelj fizičke aktivnosti – njena „Kuća za mladića“, izgrađena za Međunarodnu izložbu u Briselu 1935. godine, imala je šipke i drugu opremu za vežbanje u jednom delu, a prostor za učenje s druge strane pregrade.

Šarlota Perijan preminula je u Parizu u 96. godini života.