Kako su Sloba i Mira bili u svakom domu 90-ih i to bez RTS-a: U Srbiji ni razonoda nije imuna na politiku
Ako ste ovih dana makar malo surfovali internetom, teško da vam je promakla video igra Ćaci spasava Ćacilend, koja je, neočekivano ali zasluženo, napravila mali haos na mrežama.
Glavni junak? Ni manje ni više nego Ćaci, odnosno Miloš Pavlović, student medicine koji želi da uči, i koji se u nekom pikselizovanom univerzumu bori protiv svega što mu preti da ugrozi… pa, Ćacilend.
Drugi nivo igre? Tu već stvari postaju zanimljivije. Na osnovu sugestija publike ubačeni su sendviči, stranački autobusi i — kao trešnja na tortu — Nemanja Šarović, u ulozi i političara i novinara, jer što da ne. Imamo i šmek old school avanture, ali i komentara na političku stvarnost više nego u pola dnevnika.
Ali nije ovo prvi put da naši političari završavaju kao likovi u video igrici. Hajde da se podsetimo još nekih nezaboravnih momenata kad su kontrole pikseli i ironija išli ruku pod ruku.
Sloba i Mira, iliti Lines
U vreme kada je kompjuterska igra “Lines” bila vrhunac tehnologije na ovim prostorima (hint: CRT monitor, klik mišem, kockice u boji), neko se dosetio da zajedno sa crvenim i plavim kuglicama koje moraju da se sastave, neko ubaci i karikature Slobodana Miloševića i Mire Marković. Cilj je ostao isti: da ih grupišete po bojama (ili ideologijama?), ali je poruka bila jasna — čak i tada, humor je bio najjače oružje protiv apsurda stvarnosti.
Pomuzi kravu
Predsednički izbori se nekad dešavaju između dve vatre a nekad između dve krave. Tako je nastala i video igra Pomuzi kravu, jednostavna ali efektna flash igrica inspirisana posetom tadašnjeg predsednika Borisa Tadića jednoj farmi. Umesto kampanje — muzete kravu. I birate hoće li mleko biti belo, žuto ili stranački obojeno.
Jedi parizer
Kad se dvojica ministara, Siniša Mali i Tomislav Momirović, snime kako ozbiljno jedu parizer, internet ne prašta. Nastaje igrica Jedi parizer, svojevrsni WarioWare srpske političke satire. Cilj? Pojesti što više parizera, izbegavati realne cene i naravno — ne zadaviti se od ironije. Plus poeni ako uhvatite i čajnu kobasicu na popustu.
Politika kao piksel
Šta je zajedničko svim ovim igrama? Osim što su napravljene uz više duše nego budžeta, sve one hvataju duh trenutka — u zemlji gde je realnost često toliko apsurdna da bi se i Black Mirror postideo. Video igre postaju medij kroz koji se komentariše svakodnevica, i to mnogo direktnije nego što će ikada moći naslovna strana bilo kojih novina.
Ćacilend je zato više od igre — to je dokument vremena. A kad vreme ne zna da li se smeje ili plače, bar znamo da mi možemo da pritisnemo Start i odigramo još jedan nivo, makar i virtuelno.
Trenutno nema komentara! Budite prvi