Šta se krije iza platna: Gojin „Treći maj”
El tres de mayo de 1808 je ulje na platnu, veličine 268 cm × 347 cm, nastalo pod slikarskom četkom španskog umetnika Fransiska Goje. U pitanju je jedna od najvažnijih antiratnih slika, pored naravno Pikasove Gernike. Svakako se radi o Gojinom remek-delu, koje je zaprepašćujućih četrdeset godina stajalo van očiju javnosti.
Slika je 1814. godine bila naručena od strane španske vlasti, ali je reakcija bila mlaka. Kasnije je premeštena u muzej Prado, gde je stajala sve dok 1872. godine konačno nije uvrštena u katalog.
Pošto je završio sliku, Goja je bio uveren da će Treći maj ovekovečiti herojsku pobunu protiv tiranije. Tiranin u ovom kontekstu bio je Napoleon, koji je imao kontrolu nad Španijom 1808. godine, i koji je prisilio kralja Karla IV da abdicira. Drugog maja grupa pobunjenika pokušala je da povrati Madrid. Oni su nažalost u tome sprečeni, pa su trećeg maja, od strane Francuza, svi bili ubijeni. Šest godina kasnije Goja je uradio dve slike – jednu posvećenu 2, i jednu posvećenu 3. maju.
Slika Treći maj, dakle, prikazuje istorijski događaj u kom je apostrofiran otpor tokom okupacije. Glavni motivi su pokušaj revolucije i apsurdnost rata. Ovo delo izlazi van kanona hrišćanske umetnosti i ranijih likovnih prikaza rata.
Na slici se jasno izdvajaju dve odvojene grupe muškaraca. S leve strane su grupisani pobunjenici, živi i mrtvi, dok su s desne strane nanizani njihovi uniformisani dželati.
Streljački odred deluje kao ujednačeni organizam. Njihova lica se ne vide, što im oduzima svaku personalnost i empatiju. Na drugoj strani, pobunjenici su vrlo specifični, jer je svaki individua za sebe. Jedan pokriva oči, drugi uši, a tu je i kaluđer koji se moli.
Među pobunjenicima izdvajaju se tri zasebne grupacije. Na onoj u prvom planu leže tela ubijenih. Do njih su oni koji će upravo biti streljani, a iza njih su oni koji čekaju svoj red na pogubljenje. Tako slika u jednoj sceni predstavlja tri vremena: prošlo, sadašnje i buduće.
U grupi koja samo što nije pogubljena, naročito se izdvaja jedan muškarac, vidljivo veći od drugih figura. On raširenih ruku i širom otvorenih očiju kleči na kolenima. Njegova hristolika pojava simboliše raspeće, a čak ima i stigmu na jednoj od šaka. Boja njegove odeće podudara se sa bojama lampe. Krv pogubljenih širi se od njegovih kolena, dok mu iz pogleda dopiru bezumlje i tuga. Ruke drži u obliku slova V; možda kao Victoria, ali čija bi ovo pobeda zapravo bila?!
Klaustrofobija i skučenost prostora dodatno unose tenziju. Dramatično svetlo na slici dopire od neobične lampe koja je postavljena između muškaraca. Chiaroscuro efekat, gde su u kontrastu izraženi svetli i tamni tonovi, posebno naglašava tragiku događaja.
U pozadini je tvrđava sela ili grada. Ispred se bledo naziru ljudi sa bakljama. Da li će oni doći da pomognu ili su samo nemi posmatrači? Da li su oni pobunjenici ili egzekutori? Da li su životi pobunjenika bili uzaludni? Kao i svako dobro umetničko delo, Treći maj postavlja više pitanja nego što daje odgovora.
Neherojsko prikazivanje rata ono je što sliku čini posebnom. Tu nema grandioznih figura i glorifikacije nasilja. Sve se svodi na jedan nepravedan momenat u kome ljudi surovo i banalno gube svoje živote. U centru pažnje su ipak žrtve, obični ljudi, i smrt za slobodu.
Gojina slika Treći maj izuzetno podseća na današnje događaje ubistava nedužnih Afroamerikanaca, koji dižu ruke uvis pred pištoljima policije. Podseća i na fotografije raznih protesta iz čitavog sveta. Goja je postavio scenu koju ćemo još mnogo puta videti; kako u umetnosti tako i (nažalost) u realnosti.
Naslovna slika: www.en.wikipedia.org
