Šta se krije iza platna: Munkov „Krik“

Krik (ili Vrisak) najpoznatije je delo norveškog slikara i grafičara Edvarda Munka. Štaviše, smatra se jednom od najznačajnijih slika modernih vremena, pa nije neosnovano što je dobila naziv Mona Liza novog doba. Naravno, isključivo po instantnoj prepoznatljivosti, a ne po nekoj iole mogućoj sličnosti. Jer, daleko, vrlo je daleko Mona Liza od bespolne, skoro demonske ljudske figure koja blokirano, sa duševnim bolom, užasom, strahom, i teskobom na licu, stoji na mostu, u dubokoj bespomoćnoj samoći, dok iza nje besni krvavo nebo…

I pored beskrajne nelagodnosti koju izaziva valjda u svakom posmatraču, slika je bila veoma tražena i željena, o čemu govori njena nesrećna sudbina, ali je i dospela na deseto mesto na listi najskuplje prodatih slika, budući da je 2012. godine dostigla cenu od oko 120 miliona dolara! Uporno govorimo o jednoj slici, a zapravo postoji najmanje šest (6) Munkovih verzija iste ove slike..!

O Edvardu Munku

Edvard Munk (Edvard Munkh; 1863-1944) bio je tipičan predstavnik ekspresionizma u slikarstvu. Za razliku od predhodnog impresionističkog perioda, celokupan ekspresionizam obeležen je tamnijim tonovima, gušćim nanosima boja, i izrazito mračnim, depresivnim, ili bar melanholičnim sižeima. Ceo Munkov život bio je takav. Sa pet godina ostao je bez majke, a gubitak starije sestre kada mu je bilo 14 godina još tamnijim bojama osenčio je ostatak njegovog života. Toliko, da je 1907. godine morao da naslika Bolesno dete.

Munk je takođe bio slabog zdravlja, od detinjstva, pa, samim tim, često je bio izolovan, sa osećajem usamljenosti. Pritom je rastao u siromašnim uslovima, okružen bedom i socijalnim problemima. Tako je i izrastao u nespokojnog pesimistu, sa fragilnom prirodom, preosetljivog na bezmalo sve što ga je okruživalo: gužva i brzina života velegrada (uglavnom je živeo u Oslu), podjednako kao i za njega uznemirujuća veličina prirode. Strah i napadi panike bili su njegovi stalni pratioci.

Bio je u nesrećnoj vezi sa udatom ženom, a pokušaji „traženja zaborava” u kockarnicama samo su produbili njegove materijalne i duševne probleme. U jednom periodu života bio je na ivici trajnog slepila. Smrt oca doživeo je toliko teško da na njegovu sahranu nije ni otišao.

Naročito su teške bile njegove poslednje godine. Živeo je u okupiranoj Norveškoj, i kada je odbio da bude član umetničkog saveta Kvislingove vlade, odijum prema njemu bio je toliki da je u stanju krajnje rezignacije i depresije umro 23. januara 1944. godine.

Bez naročite volje, 1880. godine upisao je studije na Tehničkom fakultetu u Oslu, ali ih je napustio već sledeće godine. Tada se posvetio slikarstvu (jer je već sa 12 godina počeo da slika), stupivši u Kraljevsku školu za dizajn. I nju je uskoro napustio zbog čestih nesporazuma sa profesorima, a sve zbog njegovog otpora akademizmu, i upornog izražavanja ličnog stava i odnosa prema slikarstvu. Pridružio se grupi samostalnih umetnika, sa kojima je bar neko vreme mogao da deli slična mišljenja. U to vreme ostvario je nekoliko manjih izložbi, ali bez zapaženog prijema kod publike i kritičara. Godine 1892, u Berlinu, imao je svoju prvu veliku izložbu, i ujedno – prvi veliki skandal! Izložba je okarakterisana kao „uvreda umetnosti”, kritike su bile izrazito negativne, i možemo samo da pretpostavimo kakav je to utisak na Munka ostavilo. Ali, uticaj je bio veliki; zapravo, dogodila se – velika promocija njegovog slikarstva!

Munk je svoje slikarstvo otpočeo impresionističkim delima, ali ga je nastavio i okončao izrazito ekspresionističkim. Njegov uticaj nanNemački ekspresionizam XX veka je neprocenjiv. Talenat i veličinu jednog slikara određuje upotreba linije. Upotreba linije odražava se na crtež. Izbor boja i tonova boja ispunjavaju crtež, i tako nastaje slika. Munk je bio majstor ovog redosleda, i to je odredilo njegovu genijalnost. A da bi izrazio šta je želeo, služio se različitim likovnim načinima: crtežom, raznim grafičkim tehnikama, pastelom, gvašom, uljanim bojama, temperom.., kao podlogu koristeći papir, karton, platno, drvo… Upravo zato Munk je često varirao istu temu, a što se naročito odnosi na njegov Krik!

O slici/slikama Krik

Da bismo uopšte nastavili priču o slici, neophodno je ponoviti ono što smo rekli u uvodu ovog teksta: „zapravo postoji najmanje šest (6) Munkovih verzija iste slike..!”

Prva je iz 1893. godine, pastel na kartonu, i najverovatnije je bila samo skica za sliku koja će tek nastati.

Druga je iz iste 1893. godine; ulje, tempera, i pastel, takođe rađena na kartonu. Dimenzije su joj 91 x 73,5 cm. Čuva se u Nacionalnoj galeriji u Oslu. Bila je ukradena 1994. godine, ali je ubrzo pronađena. U daljem tekstu o njoj ćemo govoriti!

Treća je litografija iz 1895. godine. Urađeno je oko 45 otisaka pre nego što je litografski šablon prenamenjen. Mnoge od ovih litografija Munk je obojio, ali je nepoznato koliko ovakvih „multioriginala” danas postoji.

Četvrta je takođe iz 1895. godine; pastel na kartonu. Ovaj primerak je 2012. godine u aukcijskoj kući Sotebi prodat za oko 120 miliona dolara. Danas je deo privatne kolekcije Leona Bleka.

Peta slika je iz 1910. godine; tempera na kartonu. Ova slika je 2004. godine ukradena iz Munkovog muzeja u Oslu. Pronađena je 2006. godine, ali u veoma lošem stanju, jer je duže vreme bila izložena vlazi, i uz velike napore nekako je restaurirana. U stalnoj postavci muzeja je od 2008. godine.

Šesta verzija nije datirana, a reč je o crtežu crnim mastilom. Predstavlja centralni motiv sa slike Krik. Danas se nalazi u Univerzitetskom muzeju Bergena (Norveška).

Slika Krik (na norveškom: Skrik), prvobitno je nosila naslov Krik Prirode (Der Schrei der Natur). Simbolizuje čoveka nadjačanog osećanjem egzistencijalnog straha i teskobe. Pejzaž u pozadini je Oslofjord, gledano s jednog brda nedaleko od Osla. Za dramatično crveno nebo Munk je bio inspirisan erupcijom vulkana Krakatau u Indoneziji, 1883. godine. Istu dramatiku preneo je i na uznemirene vode fjorda. Sve je na slici uznemireno! Takve su i treperave linije mosta. A naročito su takve linije koje zaposedaju čoveka – njegovo telo, i naročito njegovo lice. Toliko snažno, i do te mere, da on mora da – krikne! Da izrazi sve to, i da pokuša svega toga da se oslobodi. Primarni krik!

Šta se krije iza platna?

Munk je to ovako objasnio:

„Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavocrvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu. Video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili da hodaju, a ja sam ostao, drhteći od nemira, i osećao sam beskrajni krik kako prolazi prirodom.”

Naslovna slika: www.commons.wikimedia.org