„A 12 poena naš žiri dodeljuje…“: Kritika filma „Eurovision: The Story of Fire Saga“

Na primeru ovog koronskog uzorka svemoćni Netflix je, kada se povede reč o kreativnim i kvalitativnim dometima premijernih im filmovima, pokazao više lica – pouzdano i nadahnuto (recimo, u slučaju dramedije The Half of It, sendlerovske komedije The Wrong Missy, dokumentarca Circus of Books…); kao i razočaravajuće (na primer, sa filmovima The Last Days of American Crime Olivijea Megatona ili Da 5 Bloods velikog Spajka Lija), a sada je kucnuo čas i za potpuni trijumf koji zaslužuje posebnu pažnju, kao i bezrezervne pohvale. U pitanju je izvrsna komedija Eurovision – The Story of Fire Saga, prava poslastica za entuzijaste na polju popularne kulture, a koja će u ovoj, nazovimo to tako, kritici, biti predočena u srodnom mu evrovizijsko-glasačkom ruhu, poenima za svaki od brojnih udarnih aduta… sve do one magične dvanaestice kao krune svih tih saharinskih kruna.

Dakle…

1 poen – početni, jedan poen ovaj film u celini gledano zaslužuje već na konto samog odabira teme. I tona kojim je naslikan portret tog skoro pa bezumnog i prosečnom raciju teškog pojmljivog šarenila i ushićenja koje Evrovizija (i dalje) svakog proleća ume da probudi u mnogima i raznorodnima širom planete, a bez kojih Evrovizija definitivno ne bi bila to što jeste – i mamipara i ekstravaganca u isti mah.

2 poena – dva poena ovo ostvarenje zaslužuje na račun hrabrosti da se istraje u ovom naoko zbunjujućem naumu – da se putem sveprisutnog Netflix-a pravi i plasira film na temu koja je ogromnom delu Amerikanaca (a Netflix, premda gotovo u svim delovima sveta prigrljen i hvaljen, ipak na prvom mestu jeste američko čedo, krojeno po pretpostavljenim potrebama i ukusima tamošnjih civila) velika nepoznanica, ako ne i potpuna misterija.

3 poena – naprosto, jer je reč o zbilja smešnoj i istinski duhovitoj komediji, u kojoj je moguće uočiti i izdvojiti najmanje deset neosporno uspelih komičnih situacija i segmenata za duže pamćenje, a kanda su svi svesni koliko su upravo takve komedije bolno deficitarne u aktuelnoj filmskoj ponudi u, recimo, čak poslednjih deset godina.

4  poena – neka 4 poena budu data isključivo zbog osvedočene Ferelove komičarske genijalnosti i osobenosti, i na nju oslonjene odvažnosti da istrajno radi komedije iz prilično bizarnih i atipičnih konteksta (na primer, komedija smeštenih u svet TV voditelja konkurentskih kuća, muškog umetničkog klizanja, rasparnih blizanaca, sprdnje na temu televizijskih instant-filmova inspirisanih navodno istinitim događajima, grotla automobilskih trka, vilenjaka sa novogodišnjim silnim kuluk-zaduženjima…). Eurovision – The Story of Fire Saga je, u tom pogledu, samo prirodan produžetak tog niza, jer, izuzmemo li Džima Kerija, teško je zamisliti da bi se iko drugi od vodećih filmskih komičara prihvatio ovako nečega pipavog… i nedvosmisleno bizarnog.

5 poena – jer su autori ispravno prepoznali i shvatili samu suštinu Evrovizije i svih drugih, a brojnih fenomena koji je prate, a jedan od njih je, baš kao i u slučaju islandskih amatera koji su glavni junaci ove filmske priče, nemala emancipatorska moć Evrovizije u doživljaju sveta mnogih koji žive pod teretom i plaštom žiga drugosti i drugačijih preferenci u odnosu na ono standardno, uvreženo, nametnuto, propisano, srednjački bezbedno…

6  poena – za, sva je prilika, uskoro ogroman, planetarni hit Jaja Ding Dong (ako već niste, kad pogledate, kazaće vam se samo zašto).

7 poena – za briljantno orkestriran i u delo sproveden Song-a-Long, koji donosi venac radosnih hitova iz raznih epoha popularne muzike, a koje jasno i jetko ukazuje na važnost čak i saharinskog popa za barem nekakav privid sreće i egzistencijalnog smisla, ovde (na Zemlji) i sada. Na to se nadovezuje, i ukupno uzev, savršen soundtrack, i to danas baš retke, autorske sorte, kojim je potcrtana zadivljujuća ambicija autora i produkcije ovog trijumfa od komunikativnog, repertoarskog filma za široke i još dodatno šire narodne mase, do kojih Netfix svakako dobacuje. Ovakav soundtrack niko godinama unazad nije isporučio, a poslednji koji se na tom planu istakao je nedavno upokojeni Adam Šlezinger sa majstorskim doprinosom seriji Crazy Ex-Girlfriend.

8 poena – za uspešno primenjenu a dovoljno oneobičenu matricu priče u čijoj je srži motiv underdog-a (učesnika bez ikakvih šansi za pobedu, bez obzira o kom je konkretno nadmetanju reč), taj zahvat je američki dramaturški izum, i na njegovoj neprolaznoj moći počiva dobar deo privlačnosti američkog filma u ovih stotinu i kusur godina profesionalne kinematografije u Holivudu, a ovde je znalački nakalemljen na nešto tako izričito evropski autentično poput Evrovizije.

10 poena – za čitav glumački ansambl, uključujući i slavne i možda več potpuno zaboravljene VIP goste i gošće sa cameo pojavljivanjima, za izvanrednu glumačku sinergiju Vila Ferela i Rejčel Mekadams, za Pirsa Brosnana i njegov glumački maestralni stoicizam u tom frenetično kričastom kontekstu, za bravuroznu epizodu Dena Stivensa u sočnoj roli neautovanog geja/ruskog evrovizijskog superstara, kao i za bebu u samom finišu filma…

12 poena – za reditelja Dejvida Dobkina, koji se posle odličnih filmova Clay Pigeons, Wedding Crashers… i niza samo polovičnih podviga (The Change-Up, The Judge) vratio u vrhunsku zanatsku formu, i to sa materijom koja je izrazito zahtevna i koja je zapravo prikriveno minsko polje koje je moglo da vodi i ka potpunom debaklu. I da ponovo bude naglašeno izrečeno gore, još povodom tri poena –  jer je reč o zbilja smešnoj i istinski duhovitoj komediji!

Fotografije: Netflix