Ako dugo gledaš u ponor: Kritika serije „Kljun“

I upravo tako – Ako dugo gledaš u ponor, kako, inače, glasi, naslov ponovo objavljene i pažnje svakako vredne proze Enesa Halilovića (sada u izdanju Lagune), mirne duše bi moglo da posluži i kao jezgrovit, ali u isti mah i veoma precizan prikaz duševnih stanja glavne junakinje nove ovdašnje krimi-serije, Sonje Kljun. A, osim toga, možda ponajpre veoma učinkovito u delo sprovedena usredsređenost na udarni lik ovu seriju izdvaja unutar možda i nezaustavljivo zahuktale produkcije žanrovski bliskih joj ostvarenja.

Serija Kljun, podno te svoje razbokorene žanrovski jasno profilisane priče o prestoničkoj inspektorki koja možda i po kazni biva poslata na sam sever Srbije da pomogne u istrazi isprva tek pojedinačnog sumnjivog samoubistva, donosi smislenu i vešto sročenu studiju krajnje usložnjenog karaktera osobe sa previše bagaže prošlosti, a koja, uz to, i predugo gleda u ponor. Naravno, tome, tom uverljivom prikazu atipčne i mentalno i duševno vidno izmučene junakinje u ogromnoj meri je doprinela još jedna izvrsna glumačka kreacija, sada se to bez previše vaganja može ustvrditi, nepogrešive Ivane Vuković.

U toj dimenziji, ali i po pitanju oslanjanja na prikaz nesvakidašnjeg života blizu granice, Kljun se u idejnom, a donekle i stilskom smislu može dovesti u analogiju sa silno uspešnom skandinavskom serijom Most; naravno, uz ogradu da je život blizu granice u Kljunu dodatno dramatizovan prilivom migranata mahom iz arapskog sveta i činjenicom da je to i granica koja Srbiju odeljuje od Evropske unije, dok je „naša“ Sonja Kljun, kada zađe u to sasvim prirodno poređenje sa detektivkom Sagom iz Mosta, ipak dovoljno i posve ubedljivo ukorenjena u ovdašnji kontekst i aktuelno nam stanje stvari.

A po pitanju konteksta, kako žanrovskog, odnosno, srpskog čitanja i doživljaja istog, tako i šireg i konkretnijeg – društvenog, Kljun stupa u primetnu rimu sa pravično hvaljenom serijom Grupa (na kojoj je radio deo ekipe Kljuna – Jelena Gavrilović, Uroš Tomić, Gvozden Đurić, Nemanja Ćeranić); dok je po drugim (tematsko-motivskim) dimenzijama bliska takođe ovdašnjim serijama Državni službenik i (u manjoj meri) Močvara. Ipak, nasuprot upravo izrečenom, Kljun uspeva da se izbori i da onda do kraja zadrži svoju osobenost u tom, kao i nekim potencijalnim i sličnim kontekstima i analogijama.

Osim toga, Kljun se u dobroj meri oslanja i na motiv nadnaravnog, što jeste lako uočljiva kosina u odnosu na ostatak serijske ponude u našoj zemlji (tu će biti zanimljivo pratiti u kom će se pravcu dalje kretati nedavno predstavljena serija Crna svadba), dok nedvosmisleno glasne pohvale autori Kljuna zaslužuju na račun znalačke upotrebe lokacijskih i socioloških posebnosti severa Bačke, gde Subotica, Palić, kao i most na ulazu u Kanjižu (iznimno važan za važne trenutke u priči i zaplete) čine organski deo i povesti i sveukupne privlačnosti ove serije.

Vredi istaći i preciznu i poprilično raznovrsnu montažu, kao i datu nam priliku da se pomnije upoznamo sa manje „izraubovanim“ licima i imenima našeg glumišta, ovde u dobroj glumačkoj formi i na visini zadatka (to se, osim na narečenu Ivanu Vuković, pre svega odnosni na Stefana Vukića, Ivanu M. Jovanović, Filipa Đurića, Ljubomira Milišića, Vahida Džankovića). Time se, eto, pokazuje i odgovorniji odnos prema kastingu, koji ne mora nužno da bude od zicer fele, dakle, utemeljen u slepoj veri u pouzdanost hitrih i sigurnih imena.

A na onom poslovičnom drugom tasu imamo i ponešto osnova za zamerke, što se u prvoj meri odnosi na pomalo mehaničke klifhengere na kraju epizoda, kao i na poduže već iritantnu upotrebu SFRJ i srpskih šlagera na odjavnim špicama (to se, ima tome, možda i decenija, zapatilo u studentskim filmovima sa beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti i, evo, prenosi se i preliva se do dana današnjeg i šire, a ta se zamerka ovde ne odnosi na vrsnu upotrebu muzike velikog Aleksandra Koraća u najavnoj špici), nekonzistentne lokalne akcente, te dramaturško lobovanje u epizodama u drugoj polovini sezone (gde se mogu detektovati odveć upadljive i brzopotezne koincidencije), ali pre svega toga na deo priče koji se tiče Sonjinog supruga i njegovog bivstvovanja u rijalitiju.

Naprosto, s jedne strane, i ta se kritika rijalitija čini ishitreno i jalovo, dok sa druge ostajemo zakinuti barem prikaza onoga što Sonju, pritom, prilično emancipovanu i spremnu na rizik (kakvom je pratimo u drugim krakovima priče), vezuje za supruga koji je očito nepobitno iritira, a da, pritom, kao zgodno, već spremno objašnjenje ne mora da posluži možda njegova prilično očigledna fizička sličnost sa Kristijanom, kakvim ga ona pamti iz dana detinjstva.

U ukupnom zbiru, Kljun definitivno predstavlja vrlo dobru seriju i zdrav iskorak u odnosu na ovde dominantan manir u tom domenu industrije zabave kada je o igranim serijama reč, te, kao takva, zaslužuje punu gledalačku pažnju i uredsređenost. Uz to, ona nam govori i donosi dosta toga zanimljivog, a proisteklog upravo iz dugog gledanja u ponor ovdašnje nam zbilje, uz to, ne slepo prateći zanatske mustre sa nekih drugih proizvodnih adresa.

Fotografije: Promo