Ako volite „Čudnije stvari“, ne oklevajte da zakoračite u „Ulicu straha“

Planetarni uspeh Čudnijih stvari (Stranger Things) doveo je do toga da je neumorni i nezaustavljivi Netfliks u stalnoj potrazi sa sličnim sadržajem: retro horor priče su poslednjih godina veoma tražene, a publika, kako ona tinejdžerska tako i ona znatno starija, odlično reaguje na mešavinu nostalgije i strave. Nova filmska trilogija Ulica straha (Fear Street) je, između ostalog, nastala kako bi se što bezbolnije popunila praznina između dve sezone serije braće Dafer, ali, sudeći po prijemu i odjeku, reklo bi se da je premašila početna očekivanja.

Američki pisac R.L. Stajn, na čijim delima je zasnovana trilogija, za mene je velika nepoznanica. Znam da je veoma plodan, da je napisao na stotine romana sa horor elementima koji su namenjeni deci i mladima, da je njegov serijal Grozomora (Goosebumps) pretočen u dva bioskopska filma (u prvom glumi Džek Blek). Serijal Ulica straha je, za razliku od Grozomore, namenjen starijem uzrastu, pa su horor elementi u njemu konkretniji i krvaviji: izvorni serijal, započet 1989. godine, sastojao se od 51 (!) romana, a Stajn je kasnije napisao bar još toliko naslova u okviru raznih serijala i mini-serijala koji su proistekli iz glavnog (Nova Ulica straha, Povratak u Ulicu straha, Duhovi Ulice straha, Navijačice iz Ulice straha…). Svaki roman iz Ulice straha ima, uglavnom, zaokruženu priču smeštenu u američki gradić Šejdisajd i nove glavne junake, tako da je materijala za adaptacije bilo u izobilju.

Netfliksova adaptacija Ulice straha je zanimljiva iz nekoliko razloga. Prvo, ne radi se o seriji od šest ili deset epizoda, već o trilogiji dugometražnih igranih filmova (film Ulica straha, prvi deo: 1994 prikazan je 2. jula, dok su Ulica straha, drugi deo: 1978 i Ulica straha, treći deo: 1666 postali dostupni 9. tj. 14. jula). Ovo je, važno je naglasiti, bio prvi put u istorji Netfliksa da se jedna filmska trilogija predstavi publici na ovaj način, svake nedelje po jedan film. Zahtevan zadatak da u cugu snimi tri filma dopao je Li Džanijak, rediteljki do sada pre svega poznatoj po hvaljenom indi horor filmu Medeni mesec (Honeymoon, 2014) i režiji par epizoda (u međuvremenu ugašene) serije Vrisak. Ogroman je to bio posao i breme, imajući u vidu da je rediteljka, koja je sarađivala i na scenarijima za sva tri filma, trebalo da isporuči oko 330 minuta filmske magije. Imajući u vidu zahtevnost te postavke: rezultat je sasvim zadovoljavajući, pa i više od toga.

Radnja filma Ulica straha, prvi deo: 1994 smeštena je u godinu iz naslova, u Šejdisajd čiji žitelji već vekovima imaju ozbiljne pehove: svako malo u ovom američkom gradiću se pojavi pomahnitali ubica koji ubije dvocifreni broj ljudi pre nego što i sam nastrada. Uvodni deo filma je smešten u tržni centar u Šejdisajdu i predstavlja omaž prvom Krejvenovom Vrisku, sa Majom Houk (ćerkom Ume Turman i Itana Houka, i zvezdom treće sezone Čudnijih stvari) u ulozi Heder Votkins, srednjoškolke koja će učiniti sve što je u njenoj moći kako bi pobegla pomahnitalom ubici. Nakon uzbudljivog uvoda, sledi upoznavanje sa nosećim likovima trilogije, a pre svega sa Dinom (Kijana Madeira) i Džošom (Bendžamin Flores Mlađi), bratom i sestrom koji žive u kući punoj trzavica. Uskoro saznajemo da Dina nikako ne može da prežali raskid sa Samantom (Olivija Skot Velč) koja se iz Šejdisajda preselila u susedni i mnogo, mnogo prosperitetniji Sanivejl. Slede suze i melodramski momenti, svađe i prebacivanja, ali sve to postaje nevažno kada se ispostavi da je Samanta postala meta drevnog prokletstva. Natprirodni elementi Ulice straha izbijaju u prvi plan kada se Sem (i svima u njenoj blizini) za petama nađu upokojene ubice iz Šejdisajda.

Prvi deo poseduje određenu zaokruženost, ali je kraj otvoren, tako da ne čudi to što se (preživeli) junaci pojavljuju i u nastavcima. Priča filma Ulica straha, drugi deo: 1978 smeštena je u letnji kamp, šesnaest godina pre događaja opisanih u prethodnom filmu. Dok je prvi deo bio prvenstveno omaž hororima iz 90-ih, drugi deo je prvenstveno nadahnut slešerom Petak trinaesti (1980) i njegovim brojnim nastavcima i imitacijama. Tu su novi junaci sa kojima se vraćamo dublje u prošlost kako bismo bolje razumeli ono što se desilo 1994. godine, a u središnjem delu trilogije glavnu ulogu tumači Sejdi Sink, mlada riđokosa glumica koja je već dobro poznata brojnim poštovaocima Čudnijih stvari. A onda: VELIKA završnica. Prva polovina filma Ulica straha, treći deo: 1666 smeštena je u XVII vek i istražuje korene prokletstva, dok nas završni sat ponovo vodi u 1994. godinu, i to baš u tržni centar s početka. Preživeli likovi iz prva dva dela se udružuju kako bi jednom zasvagda stali na put prokletstvu.

Li Džanijak dobro poznaje horor žanr i zna šta je potrebno kako bi uplašila i zabavila svoju publiku. Istina, trilogija sadrži beskrajni niz posveta, omaža i pozajmica, više je kompilacija nego pokušaj da se snimi nešto autentično, ali horor žanr ionako najčešće počiva na persiflaži. Prvi deo trilogije zato istovremeno deluje poznato i sveže, ovo drugo zahvaljujući zanimljivim ukrštanjima postojećih motiva i hrabrim odlukama kao što je ona da akteri centralne ljubavne priče budu dve devojke (od kojih je jedna tamnije puti). Likovi tinejdžera su uverljivi i dopadljivi, pa je gledaocu stalo do njih. Isto važi i za drugi deo: u oba slučaja imamo poletne horor priče sa dosta krvoprolića, jezovite i uzbudljive, pune preokreta (od kojih su neki prilično inteligentni) i iznenađenja. Noževi sevaju, sekire udaraju, glave se kotrljaju. Istina, preteruje se sa muzikom 90-ih i 70-ih i ima nekih mesta koja su mogla biti dorađena, kako produkciono tako i dramaturški, ali prva dva dela trilogije pružaju jedno veoma zadovoljavajuće iskustvo i dopašće se onima koji vole meta-slešere kao što su Bebisiterka, Tripozno ili Srećan dan smrti.

Deo priče smešten u 1666. godinu je već nešto problematičniji: odustaje se od slešera, a dramski naboj nema dovoljnu snagu kako bi taj vremeplov učinio dovoljno upečatljivim i uverljivim. No, tih sat vremena se može izgurati bez većeg roptanja, a onda sledi završnica smeštena u 1994. godnu u kojoj se sve (ili gotovo sve) razrešava uz prasak. Ima tu malo mehanike i inercije, mada, ukupno gledano, sve uglavnom štima kako treba i gledalac se ne oseti prevarenim kada krene odjavna špica – što je od svega i najvažnije. Rediteljki koje su se specijalizovale za horor žanr je sve više (pored veteranke Meri Lambert, tu su sada i sestre Soska, Ana Lili Amirpur, Ana Biler, Veronika Franc, Jovanka Vučković ili nedavno „Zlatnom palmom“ nagrađena Žulija Dikurno), a sada im se pridružila i Li Džanijak. Biće, verujem, zanimljivo pratiti njenu karijeru, kao i dalji razvoj franšize Ulica straha. Potencijal u oba slučaja svakako postoji.

Naslovna fotografija: Netflix