Gledao sam “Civil War”, film oko kog se posvađala cela Amerika

Novi film Aleksa Garlanda, autora filmova “Ex Machina” i “Men”, “Civil War” ušao je u srpske bioskope.

Prvo, reč dve o klikbejtu iz naslova…

Čak i ako ne pratimo svakodnevnu američku politiku, znamo jer se stalno priča o tome koliko je Amerika iznutra razjedinjena i podeljena na plavu i crvenu boju, demokratsku i republikansku. Doduše, ne treba biti neki veliki Miroslav Lazanski ili drugi vojno-spoljno politčki analitičar pa da primetimo da i ostatak sveta boluje od sličnih bolesti, bilo da je to Malezija, Poljska, Srbija, ili Argentina. Kad su podele u pitanju, podeljeni smo oštro, i tako da budemo daleko jedni od drugih.

Tema razjedinjenosti Amerike je trebalo da bude i tema filma “Civil War”, ali reditelj Garland možda nije imao dovoljno hrabrosti da se uhvati u koštac sa tim, ali o tome kasnije. Ono što je ipak film uspeo da uradi je da podeli Ameriku nakon pogledanog filma, u kojoj je jedan (manji) deo publike video oštru satiru na današnji trenutak u Americi u kojoj smo imali napad na Kapitol 6. januara, i drugi (veći) deo publike koji je video prosečan do glup film koji mnogo priča, a ništa u suštini ne kaže.

A zašto ne valja Civil War?

U filmu “Civil War” pratimo pobunjene snage ujedinjenih Teksasa i Kalifornije, kao i Floride koja im se pridružuje, koji marširaju ka Vašingotnu, u kom je predsednik Amerike (Nik Oferman) koji upravo započinje svoj treći mandat. Ostatak Amerike se ili pravi da se ništa ne dešava i sedi na svojim farmama, ne želeći konflikt, ili su u krvavom ratu. Mi taj rat gledamo kroz četiri novinara i foto reportera.

LI (Kirstin Danst) i Džoel (Vagner Mura) su krenuli na istok, da upadnu u Belu Kuću i intervjuišu predsednika, jer to niko godinama nije uradio. Oboje su iskusni izveštavači sa svih crvenih tačaka na svetu, nadajući se da nikad neće to raditi u svojoj zemlji. Na put kreću sa dosta starijim novinarom Semijem (Stiven Mekinli Henderson) i vrlo mladom Džesi (Kejli Speni) koja će na ovom putu biti zaražena adrenalinom rada na ratnom terenu. Njih četvoro će proći kroz celu Ameriku, koja je razrušena, krvava i koja treba da podseti na sve one ratom opustošene države koje smo godinama gledali na TV-u, ili uživo.

Na tom putu će naći vojnike, i niko neće biti good guy. Ili će biti samo oni koji rade svoj posao, ili krvožedni manijaci spremni da počine ratni zločin (fantastična minijatura Džesija Plemonsa koji još jednom pokazuje da mu je potrebno samo nekoliko scena da ukrade ceo film).

Siguran sam da u Garlandovoj zamisli je želeo da ovo bude “Apokalipsa Danas”, ili čak “Come and See” u modernoj Americi, stvarajući ratni road trip film u kom imamo četu novinara adrenalin džankija, spremnih da poginu za dobru sliku ili priču. Ipak osim poruke filma, kao izašle iz drugog osnovne, a to je da je rat loš, Garland kao da nije želeo da priča o ničemu drugom.

Ceo film je bezukusan kao bolnička hrana, a opasan sa idejama kao napad naše fudbalske reprezentacije u poslednjih par utakmica. Reditelj je zasigurno hteo da progovori o bitnim temama, razjedinjenosti nacije, besu i mržnju među crvenim i plavim državama koji svakodnevno prelazi granicu, ali u filmu “Civil War”, uspeo je samo da postavi osnovnu priču, a onda nam podari sat i po vožnje u kolima do cilja bez mnogo poente, poruke i priče.

Scene bratoubilačkog rata, mrtvih, ranjenih i razrušenih kuća možda i mogu da šokiraju i iscimaju nekog na zapadu, ali s obzirom da smo ovde u najblažem slučaju odrastali devedesetih uz Dnevnikov dodatak, a u najgorem, na ratnim ulicama ili izbegličkim kolonama, ovaj film neće imati bog zna kakav bolan utisak za ljude odavde.

Uz malopre pomenutog Plemonsa koji ima 5 minuta na filmu, svoju ulogu najbolje koristi Kejli Speni (gledali smo je skoro u Prisili) kao 23-godišnju devojku željnu napredovanja u novinarsko -izveštavačkom poslu. I sama Speni je očigledno željna da se istakne kao mlada zvezda koju vredi pratiti, tako da je ona pun pogodak. Kirstin Danst sa druge strane, iako lik to od nje traži, spava kroz ceo film, a i ima previše screen time-a. Pretpostavljamo da je od tako napisanog lika izvukla maksimum.

Vagner Mura, glumac koga znamo iz serija ali i mimova o Narkosu, odlično se snašao u ulozi Sergeja Trifunovića. Odnosno, on glumi one likove koje je domaći glumac ovde radio u drugoj polovini devedesetih. Brze, luckaste, konstantno pod gasom, i ratom iza sebe. Kad (i ako) budete gledali, videćete i sami.

Kao da je u strahu da ne postane smešan, na silu satiričan pa zbog toga naporan, ili nešto treće, deluje da je Garland napravio kukavički film bez stava. Kukavičluk je tu ustvari još veći, jer čovek se bavi ratom, i stanjem u zemlji. Najhrabriji je samo tamo kad stvara lik novinara koji ustvari želi da uhvati “Donalda Trampa” kao kakvog Gadfaija, i da ga pred smrt pita rečenicu ili dve. A čak ni to nije hrabro u 2024. godini.

Civil War je na kraju samo loše maskirani holivudski spektakl Rolanda Emeriha (tipa koji radi sve one visoko profilne filmove katastrofe u kojima se uništi pola Alerike – “Independence Day”, “2012”, “Day after Tomorow”). Nedovoljno akcioni i ratni da bi ga voleli oni koji se lože na taj žanr, nedovoljno autorski i intelektualno opremljen da bi ga prihvatili filmski fanatici. Gola sredina. Nešto najgore što umetnost može da nam pruži u današanje vreme.