Crevna napasti, ti li si?: Kritika serije „The Shrink Next Door“

Negde tamo krajem dvadesetog veka jedan od maestralnih prevodilačkih bisera naslova iz tada aktuelne filmske (i bioskopske i VHS ponude) ticao se filma The Cable Guy koji je kod nas u distribuciju išao pod neodoljivim, a, pritom, i krajnje znakovitim i na neki začudan način veoma preciznim naslovom koji je glasio Crevna napast. Pri odmeravanju onoga što nam je u svom dosadašnjem toku ponudila nova premijerna serija The Shrink Next Door (Psihijatar iz komšiluka, recimo) taj nam je film značajan kao referenca i analogija iz najmanje tri razloga. Pa da krenemo…

Crevna napast u svojoj narativnoj srži ticala se krajnje nezdrave i jezive opsednutosti majstora za kablovsku televiziju, očito željnog pažnje i druženja, svojom novom mušterijom, u bespogovornu građansku uprizorenost „do guše“ zakopčanog intelektualca koji sve, pa i sukobe u najbleđoj najavi rešava „u rukavicama“.

S druge strane, osmodelna serija The Shrink Next Door proistekla je iz popularnog podkasta, koji je, pak, proizašao iz stvarnih događaja, a koji se tiče višedecenijskih manipulacija kojima je naoko dobronamerni psihijatar izlagao svog evidentno naivnog i nesnađenog pacijenta, naslednika popriličnog imetka, a usamljenog i nikada do kraja artikulisanog sramežljivka.

Dok Ben Stiler (u slučaju Crevne napasti reditelj) taj svoj film pozicionira kao nedvosmislenu i raspojasanu crnohumornu komediju koja čini da se gledaoci uz nešto malo nelagode usled praćenja situacije koja im je lako pojmljiva, ali koja se, srećom, obično dešava tamo nekim drugima, zdušno smeju nastojanjima uhođenog da izmakne iz „kandži“ neumorno-nezaustavljivog progonitelja, autori The Shrink Next Door dosta brzo primetno odustaju od tog otvoreno posprdnog tona, te tu zapravo ne dobijamo možda i obećanu mračnu komediju, već dramu, doduše, osetno ciničnog tona.

I, kada se stvari tu nešto pomnije izvagaju, čini se da ključni problem ove premijerne serije jeste ta izvesna, ne baš vešto zatomljena žanrovska ambivalentnost, usled koje onda The Shrink Next Door uz dosta vidnog oklevanja pronalazi svoj krajnji ton u smislu tretiranja izabrane priče i događaja koji je čine i nose. To, naravno, nije problem kao takav, i u toj nedorečenosti ima podosta šarma, te i ta neodlučnost nije nešto što je suštinski naružilo i opteretilo ovu, ukupno uzev, vrlo dobru i zanimljivu novu seriju, ali jeste nešto što brzo upada u oči, tim pre ako se na umu ima spisak značajnijih imena koja su na njoj odradili kreativan deo posla.

U Crevnoj napasti smo gledali Džima Kerija i Metjua Broderika, a u The Shrink Next Door dva takođe nesporno vrsna komičara poprilično oprečnih komičarskih pojava – Vila Ferela i Pola Rada, i na planu glumačke sinegije, odnosno, naštimovanosti i urimovanosti glumačke saigre seriji se nema ama baš ništa krupnije zameriti. Nevolja je, međutim, svojevrsna težina specifičnosti glumačke pojave Vila Ferela, decenijama već ikonične pojave na polju apsurdističkog i odrešitog humora, često odveć nestašnog za studijske filmove u kojima se mahom pojavljuje, te on i u slučaju pomenute serije pred gledateljstvo stiže kao svojevrsna i nepopravljiva datost.

Primetan je njegov pokušaj (i on u tom aspektu većim delom i uspeva) da u ipak krutim okvirima očekivanja, vlastitih kapaciteta i preferenci, te nameta same priče ponudi nešto dovoljno upadljivo drugačije, ali povremeno se čini i da ispada iz tog ritma, što je posebno očigledno u četvrtoj epizodi u scenama šeprtljastog udvaranja mladoj radnici u prodavnici ramova za slike, gde zatičemo, nazovimo to tako, tipičnog ili kanonskog Ferela.

To se na mahove ponavlja i ranije i docnije, i tu je, baš kao što je to bio Metju Broderik za Kerija u Crevnoj napasti, izrazito važan Pol Rad kao pouzdana kontrateža, i to u liku koji dosta brzo izaziva nelagodu i čak i nekakav strah koji se javlja pri susretu sa bezočno ambicioznim i grabežljivim nametljivcima i maskom relaksiranog šarma tek donekle prikrivenim manipulatorima i despotima.

The Shrink Next Door dosta dobro barata po pitanju prikrivanja konačnog ishoda, te tokom gledanja ostaje ta prirodna zapitanost gledaoca ko bi mogao biti žrtva iz kratkih scena u početnim epizodama kada vidimo da neko nastoji da, kanda, zakopa nečiji leš, a više je mogućih žrtava. Baš tako ima i fluidnosti pri pokušaju identifikovanja onog sa lopatom.

Međutim, tamo gde je Crevna napast, sasvim očekivano, doduše, imajući u vidu da je u pitanju bio repertoarski film koji se, uz sve svoje osobenosti, u načelu ipak obraćao ciljano širokoj publici, očitavala konsekventnost u izrazu i tretmanu filmskog vremena, kao i ritma naracije, The Shrink Next Door, podno te svoje fukcionalnosti, ipak ostavlja utisak nepotrebno razvučene priče, koja bi možda bolje delovala i snažniju impresiju ostavljala u vidu filma.

Uz opasnost, naravno, da bi tada bila možda i tipičan primer tog žanra o opsesivnim psihotičarima i zlosrećnim žrtvama njihovog proganjanja, a takvih je filmova u izobilju bilo upravo tokom osamdesetih i devedesetih godina minulog veka. Tu se moraju naglasiti dve stvari – da su serije sada sigurniji i unosniji proizvod, a da se priča The Shrink Next Door proteže baš tokom narečenog perioda (i malo preko).

Ako ne moramo da cepidlačimo (a to i nije baš neka nužnost), The Shrink Next Door uz sve te nedorečenosti i nedostatnosti ipak jeste kvalitetna serija koju je dosta lako preporučiti, jer na svojoj strani ima dosta toga i vrednog i privlačnog, uz sve pominjano, neizostavno uključujući i još jednu briljatnu rolu nepogrešive Ketrin Han, čiji lik ovde zavređuje i zasebnu seriju. Ili „barem“ film.

Fotografije: Apple TV+