Crna, plava, samo nek’ je prava: Monika Beluči u desetak filmskih crtica

Pođimo, recimo, od jeresi, pa još veoma aktuelne jeresi. Uskoro će biti obelodanjeni pobednici u ovogodišnjoj trci za Oskare, a među nominovanima u staroj (a i nama izrazito važnoj) kategoriji osveženog naziva (sada – Najbolji međunarodni film) je i tunižansko-francusko-belgijsko-nemačko-švedsko-turski (!) film Čovek koji je prodao svoju kožu. A u njemu ta jedna ali krupna jeres – Monika Beluči sa plavom kosom, dugom plavom kosom.

Srećom, pa je reč o vrlo dobrom filmu. U kome, doduše, Monika Beluči igra zamašniju ali za samu radnju ne preterano značajnu ulogu agentice, nazovimo to tako, glavnog negativca u priči, a na koju je počesto upućen nesrećnik iz naslova.

Tu je zbilja reč o čoveku koji je prodao svoju kožu – prpošnom, snalažljivom i borbenom mlađem sirijskom izbeglici (izvrsni Jahia Mahaini, tek na početku profesionalnog puta a već nagrađen za ovu rolu na lane – na Venecijanskom filmskom festivalu) koji silno želi da se dokopa Brisela i svoje nekadašnje verenice, te pristane na mefistovsku pogodbu – da proda kožu na svojim leđima viđenom i skupom evropskom umetniku, postajući onda živi eksponat, stalno u pokretu, od postavke do postavke, ali i predmet transakcija na polju trgovine umetninama.

Jedina uočljivija nevolja sa ovim sveukupno valjanim, zanimljivim i značajnim filmom je u tome što prebrzo stiže do ciljane poente, udobno smeštene na tački ukrštanja stvarnog egzistencijalnog očaja unesrećenih i neretko obespravljenih i relaksiranog cinizma eksploatatora im iz sređenijeg i spokojnijeg dela planete.

Srećom, rediteljka je u najvećoj mogućoj meri razigrala postavku, te Čovek koji je prodao svoju kožu pleni na planu izobilja varijacija filmskog jezika, ponajpre na planu vizuelnog izraza, a da, pritom, nijednog trenutka ključni junak i njegova lična drama i borba za još jednu tranšu emancipacije ne pada u zasenak. Monika Beluči, pak, u ulozi hladne Soraje, pruža sasvim zadovoljavajuću kreaciju, premda je njen lik očito tu da gura radnju napred… do uzbudljive završnice.

A kada smo već tu, red bi bio da se kroz desetak crtica prošetamo kroz raniju filmografiju ove vrsne panevropske glumice.

• Apartman

Istina je, mnogi su Moniku Beluči zapazili kao jednu od pratilja Kopolinog Drakule, ali u srca nam je definitivno ušla u ovom, možda i najvoljenijem francuskom filmu u Srbiji krajem prošlog veka. U maestralnom Apartmanu Monika Beluči glumi, gle čuda, predmet opsesije i požude, al, uz to, obeležen vidnim naznakama vlastitog tragizma.

• Doberman

Nešto posve drugačije zatičemo u takođe odličnom Dobermanu reditelja Jana Kunena. U njemu, pored Vensana Kasela i Čekija Karioa, Beluči glumi opasnu, zlokobnu, a neodoljivu Natali. I tu je već sve kako treba da bude – odrešita i dinamična priča o nemilosrdnim pljačkašima banaka i prelepa žena sa golemim vatrenim oružjem u rukama.

• Malena

Brojni su ovde voleli (i verovatno i dalje vole) ovaj film Đuzepea Tornatorea, u kome je Monika Beluči nadahnuto dočarala lik možda i iznuđeno slobodoumne mlade žene tokom ratnih godina u uskogrudom italijanskom gradiću. Tornatore je tu izatkao još jedan svoj omaž talasu i darovima italijanskog neo-realizma na fimu, a Beluči je, sasvim očekivano, bila otelotvorenje lepote koja (htela-ne htela) hita ka spoju sa grehom i onim što je prokazano.

• Pakt sa vukovima

U Srbiji je film tada nepogrešivog Kristofa Gana sasvim zasluženo bio ogroman bioskopski (a potom i VHS i DVD) hit; u toj majstorski skrojenoj i vizuelno besprekornoj avanturi igra zapaženu epizodu dame u nevolji koja možda i nije tako bespomoćna.

• Otpozadi

Samo godinu dana docnije Moniku Beluči zatičemo u nečemu posve drugačijem – u ovom drskom, zbilja jedinstvenom i kinestetski briljantnom filmu znamenitog Gaspara Noe, koji je tu bravurozno spojio naglašeni naturalizam i sveprisutni narkoleptični onirizam. A segment koji nosi Monika Beluči je nešto što se teško zaboravlja do kraja i dugačkog života jednog filmofila. I ovo je bio baš krupan kino-hit u našoj zemlji.

• Matriks 2-3

Pre ili kasnije i to se moralo dogoditi u tom obimu – Monika Beluči je u primetnijoj meri stupila na tlo Holivuda, a njena bezvremenska lepota, ovde u liku enigmatične Persefone, stajala je kao salivena u odnosu na maštovitu distopiju koju su u ovim suštinski donekle razočaravajućim nastavcima inicijalnog remek-dela ponudila tada braća Vačovski.

• Šejtan

Uloga lepe vampirice u Šejtanu Kima Šapirona, filmu koji u glumačkom smislu nosi njen tadašnji suprug Vensan Kasel, nesporno jeste manjeg gabarita, ali ukazuje na nešto veoma važno – Beluči je i nakon desetina i desetina zapaženih rola u glavnotokovskim produkcijama i dalje spremna i kadra da zaigra i u očigledno ciljano kontroverznim „neposlušnim“ filmovima sasvim drugačije sorte.

• Na Mlečnom putu

Dogodilo se i to – Moniku Beluči smo imali prilike da pogledamo i u jednom srpskom (zapravo, srpsko-britansko-američko-argentinskom) filmu i to u baš zamašnoj roli. Njeno ime je (neoprezno) bilo pominjano i u medijskim najavama nastavka Poslednjeg kruga u Monci (filma koji se na koncu nikada nije i dogodio), a Na Mlečnom putu znamenitog Emira Kusturice pokazao se kao prava mera njenog aktuelnog glumačkog opsega i nadahnuća.

Beluči je odlična kao sluđena i zatečena Mlada u ovoj razmahanoj, višekrakoj i iznenađujuće dinamičnoj ekstravagantnoj melodrami sa ratom kao važnim kontekstualnim okvirom, a izvrsno se pokazala i po pitanju glumačke saigre sa ostalima (Emirom Kusturicom, Slobodom Mićalović, Predragom Mikijem Manojlovićem…).

Naslovna fotografija: BAC Films