„Dauntonska opatija” ili hajde da malo pričamo o vožnji u rikverc

Za početak, da zabune ne bude, ovo nije prikaz filmske ispostave Dauntonske opatije, koja ovih dana igra i u ovdašnjim bioskopima, a sa kojom je sve u redu. Priča filma se prirodno nastavlja na viđeno u seriji, zadržan je ton ranijih zbivanja, svi ključni (i preživeli) likovi su tu (mada je sramotno malo Metjua Guda) i neusiljeno se ispredaju nove i nadopunjuju stare intrige. Film je očekivano scenografski i kostimografski ubedljiv, gluma je na mestu, naracija je tečna i prilagođena polaznim postavkama, sve ostavlja utisak domaćinski budžetiranog specijala na dauntonske teme… a Vajolet (Megi Smit) i Izobel Kroli (Penelopi Vilton) se i ovde nadahnuto podbadaju i nadgornjavaju. Dakle, poštovaoci i ljubitelji nemaju ama baš nikakvog razloga da ne odu u bioskop i pogledaju šta su im to sada za veliko platno priredili i spravili scenarista Džulijan Felous i reditelj Majkl Engler.

A u čemu je onda problem? Jednostavno, premda filmska i serijska Dauntonska opatija svakako tu nisu najkrivlje i premda definitivno nisu ni najozloglašeniji izdanak te sorte, ovaj film naprosto iz lako i brzo primetne dubine kadra ukazuje na suštinsku neetičnost dobrog dela današnje popularne kulture, sa filmom, kao najprijemčljivijim svojim delom na čelu. Naime, ključna intriga filmske Dauntonske opatije jeste kraljevska poseta dobro znanom aristokratskom posedu, što brzo dovodi do toga da se zakrve lokalna i kraljevska služinčad ko će pre i ko će što bolje i što požrtvovanije da usluži plavokrvne lenjivce na višim spratovima tog zdanja. To ubrzo postaje i glavni i većinski deo radnje sa sve ostrašćenim proleterima koji kidišu jedni na druge i smišljaju sabotaže za suparnički tabor iz podruma i suterena u kojima izgaraju i sobičaka u potkrovlju u kojima ponekad i predahnu, naravno, ne bi li se nešto malo okrepili za novu rundu tog rata robova za pohvalu gazda ako ne i vlasnika.

Osim toga, jedna od udarnih dvorkinja u Dauntonskoj opatiji će u jednom trenutku preklinjati jednu od duhom klonulih gazdarica da ne diže ruke od imanja i gazdovanja i to u trenutku kada se ova požali na silne nevolje privilegovanih – kako održavati stotine soba, ubirati rentu i prihode… Negde na toj tački može se desiti da krene da vam proključa levičarska krv u venama (a za koju niste ni znali da je nosite i negujete u sebi), jer zbilja je teško gledati tako silovitu, beslovesnu i slepu vezanost za svoju klasnu nemoć i podređenost, i to posred te lahoraste priče o nevolji koja će se stopostotno sigurno dokortljati do srećnog ishoda za sve koji su to zaslužili pre no što krene odjavna špica.

U saobraćaju to nije dopušteno, ali život svako malo dozvoljava barem malo vožnje u rikverc, te to onda biva sasvim legitiman izbor filmskih, televizijskih i drugih stvaralaca, ali pitanje je mora li baš tako drastično i kratkovido? Na stranu sve ostalo, počev od i dalje klasno strogo kodiranog britanskog društva, ali barem je popularna kultura za mnoge nosila i izvesnu dozu ili barem privid (samo)emancipacije, o čemu u ovom cunamiju retro-šik reakcionarnog pristupa nema ni govora. Dok se u jednom segmentu dotiče i poraznog stanja prava i mogućnosti queer populacije, ostavljajući tu barem tračak nade u skore promene na bolje, u svom „klasnom“ aspektu, pak, Dauntonska opatija kipi od zadrtosti. Ne pomažu tu ni ekvivalenti sa drugih strana (recimo, nalet retro-šika u Srbiji, oličen u manje ili više uspešnim primerima), jer stvar je očito akutne prirode. Jer, ako već imamo funkcionalnu anarhiju, pa i funkcionalnu depresiju i funkcionalnu netoleranciju, zašto ne bismo imali i saharinski privlačno odsustvo svesti o neophodnosti promena i na planu klasnog? Očito je bitno da se samo gura napred, da se što umilnije i upadljivije zapleše na poznate teme.

I, da bude posve jasno, Dauntonska opatija je i u filmskom obličju sasvim na mestu – dovoljno veršto skrojena, uzpotrebljiva i pitka mamipara. I vredi odlaska u bioskop.

Fotografije: Focus Features