Dobro nam došli još jednom u noćnu moru u Ulici Strit: Kritika filmova „Bogovi metala“ i „Odaberi ili umri“

Lako može biti da čak i na planetarnom nivou zapravo ništa u celosti nikada ne izlazi iz mode, sve je u neprestanom vrtlogu reciklaže i autoreciklaže, u toku je taj stalni autoremont u hodu i bez trena predaha, pa je tako lako izvodljivo da je kanonski hevi metal zvuk i dalje silno popularan, a da samo što nije krenula nova najezda onovremenskih video-igara iz sve daljih i daljih nam osamdesetih godina prošlog veka.

Mimo upravo izrečenog, ova nam je impresija važna ne za ono o čemu će u ovom dvojnom prikazu biti reči, prisutan je i začudan utisak da smo u konkretnom slučaju dva premijerna filma iz ponude Netfliksa svedoci i intrigantnog fenomena – kada se mlađim gledalačkim naraštajima kao udarni mamac nudi upravo nostalgija prema duhu i nasleđu vremena koje nisu doživeli i iza koga je usledila tačka-zarez znatno pre njihovih rođenja.

Choose or Die

Ovaj nominalno britanski (a po geografskom kontekstu priče američki film) kreće utabanom stazom uspelih radova iz domena horora kao zbunjujuće vitalnog i istrajnog žanra, a koji za dramaturški zamajac imaju uklete artefakte ove ili one vrste (VHS traka, lampa, fotoaparat, fotografija, a nedavno čak i uske farmerke…).

U slučaju filma Odaberi ili umri, čime je potcrtan i deo privlačnosti igara te fele (choose your adventure – izaberi svoju avanturu), to je zaturena i nenadano pronađena, a, naravno, zlokobna, ukleta i krvoločna, starostavna video-igra iz narečene epohe, koje će se neoprezno prihvatiti dvoje usamljeno-neshvaćenih tinejdžera iz sadašnjice.

Veza sa osamdesetim je dodatno naglašena i angažmanom Roberta Inglanda (Fredija Krugera iz Strave u Ulici Brestova, odnosno, Noćne more u Ulici Strit, kako je glasio piratski prevod ovog klasika u video-klubu u vlasništvu ne tako davno upokojene legende srpskog folka), doduše, samo u vidu glasa, što će ionako gorljivim fanovima biti dodatan podsticaj da ovom solidnom i nesumnjivo učinkovitom horor-filmu poklone dužnu pažnju i poštenu gledalačku priliku.

Odaberi ili umri je fino dizajniran, a po pitanju sveukupne atmosfere priče oslanja se na uvek zavodljivi ton britanske, sada već klasične tinejdžerske serije Skins, dok je u žanrovskom smislu tu reč o nepobitno pismenom radu i sveukupnom krajnjem proizvodu, koji će sigurno pronaći svoju publiku i mimo činjenice da glumačku podelu predvodi i dalje baš mladi Ejsa Baterfild (poznat iz nepravično zapostavljenog SF-a Enderova igra, a skorije i iz hit-serije Sex Education).

Ključni nedostatak, pak, a to je, inače, česta boljka čak i uspelih ostvarenja približnog produkcionog kalibra i srodnog žanrovskog usmerenja je baš lako i hitro uočljiva formulaičnost, odnosno, rutinerska derivativnost koja izbija iz skoro svakog autorskog izbora u ovom, da ponovimo, korektnom i neosporno upotrebljivom horor-filmu koji cilja prvenstveno mlađu publiku.

Metal Lords

Manje-više sličan utisak ostavlja takođe Netfiksov film Metal Lords Pitera Soleta, ostvarenje koje su u medijsko-promotivnom smislu do trenutka izlaska pred gledateljstvo ponajpre preporučivali izvrstan trejler i činjenica da je glasoviti Tom Morelo (Rage Against the Machine) uradio pesmu koja se izvodi u samoj završnici ovog filma.

Na polju zapleta, ovo je takođe tipska priča o odrastanju uz senku drugosti, atipičnih izbora i sa upravo pomenutim povezanim osećanjem otuđenosti, a u dobroj meri i otpadništva. Konkretnije govoreći, to izgleda ovako – priču pratimo kroz pripovedni vizir isprva sramežljivog i upadljivo nesnađenog tinejdžera koji će, združenim snagama sa koleričnim drugarom u stanju neprekidne grlate pobune protiv svih i svega i takođe sluđene i neobične devojke u koju je iskreno i sve pomnije zaljubljen, pokušati da napravi hevi-metal bend i spremi ga za nastup na očigledno izrazito značajnom okršaju školskih bendova.

Metal Lords je do te mere dosledan u praćenju propisanih matrica i šablona da to onda na mahove gledaocu onemogućava da se na planu emocija (onom najvažnijem nivou kada se povede reč o doživljaju bilo kog iole komunikativnijeg filma) saživi sa likovima, koji su ponajpre arhetipski predstavnici onoga što je neizostavan deo priče kao što je ova. Na drugoj strani imamo upečatljivo prikazanu privlačnost metal-zvuka i pratećeg mu svetonazora u tim osetljivim godinama, kao i maestralnu i retko eksplozivnu glumu praktično pa debitanta Ejdrijana Grinsmita u roli Hantera.

Na tasu zamerki mesta svakako moraju naći još tri važne stavke – izvesna nonšalancija sa kojom je u završnici predstavljen teret mentalnih problema nekih od mladih, poprilično lenju dramaturgiju u završnici sa previše odveć zgodnih rešenja i podudarnosti, kao i prosta činjenica da se od Pitera Soleta ipak očekivalo znatno više (na konto onoga što je u rediteljskom i autorskom smislu pokazao u slučaju filma Nikova i Norina beskrajna plejlista iz 2008. godine).

Uprkos svemu pobrojanom i uz punu svest da se zreli i kinestetski besprekorni filmovi o pobuni i mladima kakve znamo iz opusa velikog Džona Hjuza, kanda, u dogledno vreme neće pojaviti u zamašnijem broju, ovo je simpatičan film sasvim prijatan za gledanje, pa još sa vidnim pečatom pominjane nostalgije (premda se zbiva u sadašnjici).

Fotografije: Netflix