Dođi da te sestra spasi od samoće: Kritika prve dve epizode serije „And Just Like That…“

Uostalom, baš kao i sam život, i popularna kultura nam u gotovo svakodnevnim tranšama daje povoda da verujemo da je ona, povrh svega ostalog i međusobno raznorodnog, i prilično precizan lakmus-papir po pitanju ličnih preferenci.

O ukusima ipak ima smisla raspravljati, sve i da pritom naletite na ostrašćene, isključive, možda i goropadne fanove koji su spremni u oči da skaču zarad odbrane voljenih. A posebno je tako kada se u žiži nađu naoko pitki i komunikativni radovi koji, pak, u sebi nose podosta kapaciteta za kasnije polemike.

E, upravo je to i u ovom novom, povratničkom naletu slučaj sa serijom Seks i grad; ona je sada naslovljena And Just Like That…, i, naravno, uz dužno poštovanje bespovratno prohujalog vremena, direktno se naslanja na ono predočavano u ranijim izdanjima.

Za početak jedna bezrezervna i, naravno, sasvim iskrena pohvala – na uzorku prve dve epizode, And Just Like That… predstavlja znatno promišljeniji, uspešniji i prirodniji nastavak onoga što smo gledali u brojnim epizodama serije Seks i grad tokom prvog pohoda na srca širokog gledateljstva, nego što je to bio slučaj sa bioskopskim filmovima koji su delovali izlišno i usiljeno, kao puke mamipare, a opterećeni bezidejnošću i praznim hodom koji su u filmskom obličju dodatno upadljivi.

Čini se da je mnogo razumniji format sa epizodama od oko 45 minuta znatno prikladnija mera za ono što su autori (Majkl Patrik King i ostali) imali da kažu ovog puta, a to se povoljno odrazilo i na sam ritam pripovedanja, izrazito bitnu stavku kod radova koji se obraćaju brojnijoj publici ne preterano zahtevnih apetita. U tom smislu, ovde je (iznova) sve na svome mestu, jer, recimo, i same rafalne doskočice u dijalogu osetno lakše prodiru u um i uši nego što smo to mogli da kažemo za sada već temeljno zaboravljene filmove iz ovog „univerzuma“.

Na planu ideja (a onda i prateće, ovde, gle čuda, vešto zauzdavane ideologije) sve je ostalo dobrano zacementirano na polaznim epizodama pre par decenija – ovo je i dalje pitak spoj bajke i ode konzumerizmu, čemu je sada, sasvim očekivano, pridodato još par značajnih stavki – na primer, slepa odanost prokletstvu večite mladosti, teškom bremenu i scenarističkom brigom zaštićene junakinje ove nove, povratničke priče, kao i otvorenim uplivima parakulturnog pokreta nazvanog WOKE (što nam dođe kao manje-više friška i nimalo inovativna varijacija na žilave i katkad i bigotske postavke političke korektnosti).

Dakle, poklonici i dalje mogu da na kao zicer-siguran dar računaju na lahorasti ton, umerenu beslovesnost, ekonomsku relaksiranost, obilje šarmantnih odevnih kombinacija, nešto zajedljivog humora, kao i dobrovoljnog slepila u odnosu na ono što stvarnost u svojoj suštini i jeste i mora da biva.

Supenzija gledalačke neverice je, dakle, i dalje nužnost i jedini zdravorazumski izbor, osim ako neko nema sumanutu želju da se nađe u mentalnom rusvaju onih koji su svojevremeno napadali izvorni (serijski) Seks i grad na konto neuverljivosti, jer, kako su sračunali, za u njoj opisani životni stil i uvrežene navike tada kolumnistkinje (a sada friške zvezde popularnog podkasta!) Keri Bredšo u Njujorku na godišnjem nivou bilo bi potrebno par stvarnih miliona tamošnjih dolara.

Sam finiš prve epizode, pak, nosi krupno iznenađenje – smrt jednog od udarnih likova i takozvanih bočnih ali prekopotrebnih zamajaca i pokretača radnje; naravno, potrebna nam je šira slika (odnosno uvid u docnije epizode) kako bismo što preciznije utvrdili koliko je to bilo mudro, neophodno, konsekventno, i kako će to proigrati i kako će se to uklopiti sa ionako već strogo postavljenim tonom i konceptom priče u preostalim epizodama ove povratničke sezone.

Ovde možda može i da se udene i ograda da ovu seriju možda ipak treba posmatrati prevashodno kao zasebno delo (ne samo zbog ogromne pauze), kao što nam, inače, priča i dalje sugeriše – vera u novi početak je, čak i kad nas zbilja surovo u tome osporava, neuništiva. Uostalom, u novim epizodama Miranda više nije crvenokosa, napustila je bezočni svet koroporativnog prava i vratila se u studentske „skamije“.

Ovde treba naglasiti i prilično surov, pomalo i blamantno zbrzan oproštaj od Samante, koja je godinama bila jedna od četiri karijatide polazne postavke, a po oceni mnogobrojnjih i najvoljeniji i najzanimljiviji lik, čije bi pozicije i promene u međuvremenu svakako bilo zanimljivo ispratiti i u ovoj sezoni.

Tek smo na petini puta, ali uzorak je ipak dovoljno rečit – And Just Like That namiguje već davnih dana očaranim i osvedočenim poklonicama, uz svest da je novopridošla publika našla neke druge vlastitim ukusima i uzusima primerenije i privlačnije gledalačke zanimacije.

S tim u vezi, i sam Majkl Patrik King je u vidnoj meri reciklirao samoga sebe i godinama pružano pod krovom višekrakog projekta Seks i grad – u vidu serije Emili u Parizu, čija beslovesnost i brza potrošnost, kao možda ključni zajednički sadržatelji sa Seksom i gradom (uključujući i ovaj, najnoviji derivat) ne moraju nužno da bude po meri i želucu svih. A sa tim su, tu spora nema, mnogo godina unazad, raskrstili oni na čelu autorske kolone.

And Just Like That to samo potcrtava, bivajući veran i toj svojoj proverenoj biti pouzdanog lakmus-papira.

Fotografije: Craig Blankenhorn/HBO Max