Da li je ovo najhrabriji domaći film 21. veka? Deset godina od premijere ostvarenja o mladima, nacionalizmu i zabranjenim poljupcima

Prošla je decenija od premijere Pored mene Stevana Filipovića (2015). To je onaj domaći film koji je podsetnik da postoji domaća filmska scena koja je imala hrabrosti da govori otvoreno o temama koje mnogi i dalje guraju pod tepih.

Film koji se, usred popularne tame, usudio da prikaže mlade, sa svim njihovim nesigurnostima, predrasudama, sukobima — i da im da stvaran glas.

Radnja, likovi i zašto je ovaj domaći film bio nešto posebno

Radnja Pored mene prati Olju (Hristina Popović), mladu gimnazijsku profesorku punu entuzijazma, koja veruje u alternativne metode nastave. Živi u braku sa slikarom čija izložba izaziva burne reakcije javnosti, pre svega od strane huligana koji izlažu nacionalističke predrasude kad je vide kao provokaciju.

Film otvara konfliktnu situaciju: nakon napada na Olju, napada koji napadači snime i objave, ispostavi se da su neki učenici iz njenog razreda umešani. U želji da razreši situaciju i natera učenike da preuzmu odgovornost, Olja oduzima mobilne telefone učenicima i zaključava ih u školskoj školskoj zgradi dok ne otkriju istinu. Tokom te noći, učenici međusobno razgovaraju, razotkrivaju maskirane stavove, priznaju tajne, saznaju o sebi neočekivano mnogo.

Među likovima su i Strahinja (Nikola Glišić), Lazar (Slaven Došlo), Isidora (Gorica Regodić), Jelena (Milica Majkić) i drugi — učenici čiji se odnosi i identiteti raspliću u emotivnim napetostima.

Šta je bio hrabar korak

Pored mene je u okviru domaćeg filma jedinstven jer se ne stidi da prikaže tinejdžere ne kao stereotipne figure, jer nisu oni samo navijači, narkomani ili nasilnici, nego kao složene ličnosti s ambicijama, bolima, sumnjama. Glas tinejdžera je tako ispunjen njihovim govorom, njihovim slengom, njihovim problemima.

Film se takođe ne boji kontroverzi. Izložba slikara, supruga Olje, izaziva nacionalističke reakcije, snimak napada se širi internetom, učenici su uključeni u nasilje, sve to bez ulepšavanja. Film direktno baca reflektor na savremene probleme: nasilje, neodgovornost, ravnodušnost vlasti prema obrazovanju, javni diskurs koji marginalizuje različitost.

Najveća kontraverza (jer Srbija…) je ipak bila vezana za poljubac ispod tuša između dva glumca Nikola Glišić i Slaven Došlo. O tom poljupcu je pričala masa iznerviranih i uvređenih konzervativca tog vremena, ali vremenom je sam čin postao jedna od ikoničnijih momenata novije domaće kinematografije.

Film je veoma dobro prihvaćen. Imao je premijera u Puli na Filmskom festivalu (62. Pula), publika i kritika su reagovale pozitivno, posebno na autentičnost, likove i glumu mladih glumaca. Slavena Došloa (Lazar), Nikole Glišića (Strahinja), Gorice Regodić (Isidora) i direktorke fotografije Maje Radošević.

Film je osvojio Zlatnu arenu za najbolji dugometražni film u međunarodnom programu na Festivalu u Puli.

Naravno, nisu svi bili oduševljeni ovim filmom. Neki delovi filma su kritikovani da su previše direktni ili propagandni, da se određene teme guraju, što je neizbežno kada je cilj da unapred probudiš debatu i konzervativne stavove.

Neki su smatrali da likovi učenika povremeno deluju karikirano; da im je razvijenost emocija varira — dok su kod nekih junaka veze, motivacije i unutrašnji život bogato razrađeni, kod drugih su ostali u senci.

Nastavci trilogije (Pored tebe, Pored nas) jesu doneli veću medijsku pažnju, ali po kritikama nisu postigli istu emotivnu snagu i autentičnost kao Pored mene.

Zašto je „Pored mene“ i dalje važan

Pored mene je film koji je stvorio odraz domaćeg društva kakvo jeste. Sa mladima koji žive između očekivanja škola, roditelja, društvenih normi i sopstvenih dilema. Film je pokazao da se priča može postaviti ozbiljno, ne samo kao moralizovanje, nego kao razumevanje. I upravo zbog tog pristupa – i hrabrosti da se ne pravi kompromis sa realnošću i složenošću, Pored mene zaslužuje mesto među najuspešnijim domaćim filmovima 21. veka.