Gledao sam 5 novih domaćih filmova na „srpskom Netfliksu“ – i svaki je gori od prethodnog

Apolon produkcija je izbacila na svojim kanalima pet novih filmova – i sve sam ih pogledao (nažalost).

Situacija u domaćoj kinematografiji je već dugo „srednje žalosna“, a toj konačnoj oceni konstantno pomaže Apolon produkcija svojim novim filmovima. Filmovi koji dolaze iz njihovog pravca kreću se između katastrofalnih ocena pa do onih – ajde, nije toliko loše koliko je moglo da bude.

Apolon, kao kuća pod okriljem Željka Mitrovića, „štanca“ filmove kao na traci, nekoliko godina unazad i u svoju ekipu skuplja mlade (i ne tako mlade), talentovane ili relativno okej autore koji, željni da snimaju filmove – ono za šta su se školovali i što su oduvek hteli – rešavaju da potpišu ugovor sa đavolom i snime nešto, nadajući se da će baš njihov film iskočiti iz mase ispodprosečnih uradaka.

Međutim, ugovor sa đavolom, kao koncept, nas je naučio da tim mladim autorima bi trebalo da se da određeni budžet u kom bi oni mogli da se razmašu i pokažu koliko toliko svoj talenat. Ovaj ugovor vam nudi štap i kanap kao sredstvo za snimanje filma, da bi nakon snimanja istog tog ostvarenja taj kanap mogli da iskoristite i da se obesite.

Tako smo u novom kontingentu filmova „srpskog Netfliksa“ dobili pet ostvarenja koja su se, pored striminga, pojavila i na SuperStar kanalima ali i na piratskim sajtovima preko kojih će većina nas i pogledati ove filmove – ako za to uopšte ima želju. Mada se u prethodnim godinama pokazalo da su ovi filmovi najgledaniji upravo kod filmofila kojima su Apolon naslovi guilty pleasure, uglavnom gledajući i ne verujući šta je snimljeno i kako.

Sa jedne strane, možda je bezveze uopšte pisati recenzije ovih filmova – jer pusti sad to, dovoljna im je muka što su snimljeni i što će sad to neko morati da gleda. Ali, sa druge strane, rešio si se na svoj dance with the devil i da ti na špici stoji žig Pink Movies, tako da – ko te j… sad, trpi posledice.

Tapija

Za početak, istaći ćemo najbolji film u ovoj ekipi – što nije i neka pohvala, s obzirom na ekipu. Luka Mihailović je skrenuo pažnju na sebe hit filmom Indigo kristal, i za svoje „sophomore“ izdanje odlučio se za žanr ruralnog horora, koji cveta već neko vreme kod nas, kako na filmu tako i u serijama.

Glavni lik je Laki (Denis Murić), diplomirani istoričar umetnosti koji živi u besperspektivnom okruženju i veliki je fan Olivera Mandića. Pesme ovog pevača su saundtrek filma – što se valjda lakše završi ako je producent Željko Mitrović. Odlučuje da se osamostali i preseli u zapuštenu vikendicu svog pradede na selo. U selu se dešava ubistvo, seljani su čudni, šuma još čudnija – i sve se kreće u pravcu krvavog žanra.

Denis Murić je, kao i mnogo puta do sada, lik koji na svojim plećima vuče ceo film, i deluje kao da mu to nije neki problem. Ovde mu se pridružuje i Teodora Dragićević kao love interest – i kao verovatno prvi lik u domaćem filmu koji se bavi ASMR klipovima – i njihove scene su najbolji deo filma. Sve ostalo nije na tom nivou, počev od misterije, horora i jeze, pa do same priče i raspleta koji deluju nedorađeno i na momente naivno – toliko da film, iako kratko traje (klasičnih 80-ak minuta za Apolon produkciju), deluje duplo duže (još jedan klasičan momenat za Apolon).

Negde duboko, u priči iza scenarija i u viziji reditelja, nalazio se mnogo kvalitetniji film – koji, nažalost, nismo na kraju videli. Ipak, ovaj korak unazad Mihailovića u karijeri može vrlo brzo da se zaboravi nekim sledećim izdanjem.

Običaji

Drugi horor u ovoj ekipi je nešto lošiji Običaji, reditelja Peđe Markovića, sa Stojanom Đorđevićem u glavnoj ulozi. To je priča o novinaru koji je dobio zadatak od urednika da napiše priču o staroj vodenici koja se nalazi u jednom zabačenom selu duboko u šumi. Prema urbanoj legendi, to mesto posećuju demoni koji ne dozvoljavaju lokalnom stanovništvu da melju žito u toj vodenici.

Film ima intrigantan start koji nas polako uvodi u taj ruralno-demonski horor – i onda samo stane, i sa radnjom i sa pričom, oslanjajući se na psihološki horor koji naš novinar oseća dok provodi noć u začaranoj vodenici. Onda stigne i jeftin CGI i još jeftiniji rasplet koji oduzme i ono malo nade da će ovaj film dobaciti do malopre pomenute ocene „ajde, nije toliko loše“.

Ali – svakako, sam zaplet i želja da se uđe u teritoriju nešto drugačijih filmova, u kojima je strašnije ono što se ne vidi nego ono što se vidi, zaslužuju plus. Ali očigledno nije bilo ni vremena ni sredstava da se to uradi bolje.

Vezani

Iako su prethodna dva filma bila horori po žanru, najveći horor ipak proizvodi drama Vezani Miloša Radunovića (poznatog po neuspešnom rodoljubivom spektaklu Oluja). U ovom filmu, titularni „vezani“ su mladić (Stojan Đorđević) i devojka (Tamara Milojković). On odrasta pod okriljem previše zaštitnički nastrojene majke, dok je ona pevačica koju „menadžer“ vezuje za svoj striptiz bar u kojem se ona skida i peva.

Mladić će se zaljubiti u pevačicu, svirati joj harmoniku i pokušati da je spasi iz mraka prigradskih kafana i kupleraja. Naravno, film obiluje mračnim i bespotrebnim scenama golotinje, silovanja i seksa. Uz neubedljivu glumu i mračan ton filma, koji ne nudi mnogo vere u bolje sutra, ovaj film će prigrliti fanovi već postojećih vrhunaca domaćeg „crnjeg“ talasa poput Noć u kući moje majke ili Tri letnja dana.

Tvitosaurus

U tralala premisi o sukobu generacija – gde su stari radili „prave“ poslove, dok mladi danas majnuju, influensuju i „kontent kreiraju“ – mogla je da se spremi jedna „štagod“ lagana komedija koja nikome ne smeta, a možda može nekog i da nasmeje. Film Ivice Vidanovića ipak nije to.

Nestručno vođen, sa glumcima koji su ili na autopilotu ili preglumljuju, ovaj film apsolutno ne služi ničemu. Niti će vas zabaviti, niti će vas terati da se zapitate o razlikama u generacijama, niti vas raznežiti, razgaliti ili izazvati neko treće osećanje koje počinje na „raz“. Samo ćete ga brzo zaboraviti – ako se uopšte rešite da uđete u 90-minutnu avanturu gledanja ovog filma.

Čarobna zemlja

Drugi posthumni film Milorada Milinkovića koji izlazi (prvi je Sedef magla) je spiritualni nastavak njegovog ostvarenja Patuljci sa naslovnih strana, za koji odgovorno tvrdim da je jedan od najgorih domaćih filmova u poslednjih 25 godina. Njegova direktna i bezzuba satira medija, koja nije uspela da nikoga zaplaši, bila je toliko loša da joj se Milinković ponovo vratio par godina kasnije.

Čarobna zemlja ne ide do visina Patuljaka (tj. dubina), ali svakako nije dobra. U prebizarnom zapletu, siromašna televizija iznajmljuje nekada velikog glumca, a danas klovna (Ljubiša Savanović), da se pojavi u njihovom dečijem programu, koji će, kako se sati budu odmotavali, postati rijaliti šou u kojem roditelji te iste dece glasaju da ispadnu iz programa – i sve se pretvara u direktnu satiru današnjih medija koja postaje jeftina i nezanimljivo direktna.

Televizija je užasna – mož’ misliti – pogotovo kada stiže film iz produkcije iste takve televizije koja svojim programom širi kancer. Razlika između već pomenutih omraženih Patuljaka je u bizarnijoj priči koja se ipak plaši da „proigra“ neki suludiji zaplet, pa se drži dobrog starog pravila: televizija – loše. Tužan kraj jedne bizarne karijere koja je započela kultnom komedijom (Mrtav ladan), nakon čega je upala u mulj ispodprosečnih komedija sa plaćenim sponzorstvima i snimanja klipova vladajuće partije.