Dominacija srpskog filma na 25. Festivalu autorskog filma: Mladi autori na koje valja računati

Dvadeset i peti Festival autorskog filma završen je u subotu dodelom nagrada u Kombank dvorani. Gran-pri „Aleksandar Saša Petrović” za najbolji film glavnog takmičarskog programa pripao je ostvarenju Moj jutarnji smeh srpskog reditelja Marka Đorđevića. Svakako raduje i hrabri to što je za najbolji film ovog međunarodnog festivala proglašen upravo film jednog domaćeg autora, ali uspesi naše kinematografije na FAF-u se time nisu iscrpeli. Film Asimetrija u režiji Maše Nešković dobio je dve strukovne nagrade na ovom festivalu, i to za montažu i fotografiju, dok su u programu „Hrabri Balkan“ nagrađeni kratki filmovi Poslednja slika o ocu autora Stefana Đorđevića (glavna nagrada) i A sad se spušta veče Maje Novaković (posebno priznanje). Ako se tome doda da su u okviru specijalnih projekcija premijerno prikazana još dva srpska dugometražna filma – A.S. (25) Milene Grujić i WHO THE FUCK ARE YOU Marine Radmilac – dominacija domaćih autora na 25. FAF-u je potpuna. Zato je red da se, za sada samo ukratko, osvrnemo na sve pobrojane naslove. Oni to svakako zaslužuju.

Ove godine se poklopilo da je gran-pri pripao filmu o kom se tokom festivala najviše pričalo i koji je izazvao gotovo jednodušno oduševljenje domaće filmske javnosti. Zapravo, ne pamtim da je neki srpski film u skorije vreme tako srdačno prihvaćen od branše i festivalske publike. Uspeh je utoliko veći što se Moj jutarnji smeh pojavio gotovo niotkuda, u smislu da je nastao van Beograda i  da je podrška koju je dobio od Filmskog centra Srbije bila ključna za završetak radova ali, zapravo, sibolična u odnosu na iznose koji po pravilu pripadaju dugometražnim igranim projektima. Debitantski film Marka Đorđevića je, prema tome, iznikao u veoma skromnim produkcionim uslovima, što mladog reditelja i njegovu ekipu nije sprečilo da snime zaokružen i dirljivo ličan film snažne autorske artikulacije. U fokusu ove filmske priče je tridesetogodišnji Dejan (glumi ga odlični Filip Đurić) koji još uvek živi sa roditeljima i sastavlja kraj sa krajem tako što radi na zameni u jednoj kragujevačkoj školi. Nakon posete vidovnjaku Milošu (poslednja uloga velikog Nebojše Glogovca) na koju ga je nagovorila majka, Dejanov život će početi da se menja – što zbog sticaja okolnosti, što zbog njegove vlastite spoznaje da je promena neophodna. Moj jutarnji smeh je izrazito kameran film, snažnog lokalnog kolorita i narativa fokusiranog na svega nekoliko likova. Kako radnja odmiče, postaje sve očiglednije da je ta produkciona svedenost zapravo koncept a ne tek puki sticaj produkcionih (ne)prilika u kojima je Moj jutarnji smeh nastajao. Film je podeljen na 5-6 segmenata/celina koje u vizuelnom smislu karakterišu naturalistička fotografija Stefana Milosavljevića i kamera fiksirana u atipičnim (voajerskim) uglovima. Rezova je upadljivo malo (Đorđević je film, pored toga što ga je napisao i režirao, takođe i montirao), a zvuk je isključivo dijegetski. Sve pobrojano stvara privid intimnosti, a Đorđević nam omogućava da bez šminke i ulepšavanja „zavirimo“ u Dejanov život. Moj jutarnji smeh je izuzetno duhovit – humor proističe iz životnih situacija (koje najčešće i nisu baš prijatne) i sastavni je deo priče. Zato je Đorđevićev film najbolje gledati u punoj bioskopskoj sali: reakcije publike će samo pojačati gledalački užitak. Tako dobijamo krajnje zanimljiv i efektan spoj autorskog filma i komedije koji će, nadajmo se, postati Đorđevićev zaštitni znak u godinama koje dolaze. Glavnu ulogu, Dejana, tumači Filip Đurić koji je do sada bio najpoznatiji po još jednom odličnom „malom filmu o odrastanju“ – deset godina staroj i nepravedno skrajnutoj Jeseni u mojoj ulici (reditelj ovog ostvarenja, Miloš Pušić, producent je Mog jutarnjeg smeha). Đurićeve partnerke su Jasna Đuričić i Ivana Vuković, obe odlične, dok Glogovac tumači važnu epizodu i briljira u svojim scenama (teško je zamisliti nekog drugog glumca u ulozi Miloša), time nas samo podsećajući na prazninu koliko je njegov prerani odlazak ostavio u našoj kinematografiji.

Film Asimetrija je prvi put prikazan pred publikom u oktobru ove godine na 43. Međunarodnom filmskom festivalu u Sao Paulu. Debi Maše Nešković je na FAF-u imao svoju nacionalnu premijeru i osvojio dva važna strukovna priznanja: Mariji Šarac je pripala Nagrada „Marko Glušac“ za najbolju montažu, dok je Đorđe Arambašić dobio Nagradu „Aleksandar Petković Petko“ za najbolje snimateljsko ostvarenje. Savim zasluženo, pošto je Asimetrija jedan ambiciozan i produkcijski vešto realizovan film koji, dok ga gledate na velikom ekranu, izgleda svetski.  Imajući to u vidu, prava je šteta što Asimetrija nije imala svoju premijeru na nekom od festivala A kategorije, poput Vencije ili Berlina. To se nije dogodilo zbog nedostatka umetničkih kvaliteta koje ovaj film svakako ima, već zbog svesnog izbora autorke da izbegne niše u koje se u svetu guraju srpski filmovi. Maša Nešković (uz scenarističku pomoć Vladimira Arsenijevića i Staše Bajac) nudi višeslojnu ljubavnu priču koja zahteva punu pažnju gledaoca, a sve to bez političkih i/ili socijalnih tema koje su, reklo bi se, toliko drage selektorima međunarodnih festivala kada su u pitanju filmovi iz ovog dela sveta. Mozaik se polako sklapa preplitanjem sudbina tri ljubavna para koja, u zavisnosti od interpretacije, mogu biti i samo jedan ljubavni par u tri životna perioda. Suštinski univerzalan (radnja Asimetrije se mogla dešavati u bilo kojoj evropskoj zemlji, a i šire) i naglašeno lirski, film Maše Nešković je po svemu veoma atipičan za srpsku kinematografiju i može se, eventualno, uporediti samo sa primećenim debijem Mine Đukić Neposlušni sa kojim, između ostalog, deli jednog od glavnih glumaca (Mladen Sovilj) i direktora fotografije (Đorđe Arambašić). Treba istaći i muziku Janje Lončar koja odlično podvlači emotivne scene – a njih u Asimetriji ima u izobilju. Glumačka postava je probrana (Daria Lorenci Flatz i Uliks Fehmiu, Mira Janjetović i Mladen Sovilj, Lola Vitasović i Mateja Poljčić), a posebnu pažnju privlači iznijansirani nastup Janjetovićeve kojoj će, uveren sam, ova uloga poslužiti kao odskočna daksa u daljoj karijeri. Asimetrija je dugoočekivano osveženje koje zahteva krajnje posvećenog i usredsređenog gledaoca, ali istog i izdašno nagrađuje. Autorski svet Maše Nešković poseduje specifičnost i senzibilitet koji su i te kako potrebni našem filmu, pa sa pažnjom očekujem vesti o njenom sledećem filmskom poduhvatu.

Moj jutarni smeh je jedan od tri srpska dugometražna igrana filma koja su na 25. FAF-u imala svoju svetsku premijeru. Druga dva su takođe dugometražni debiji, ovoga puta u režiji dve mlade rediteljke. Marina Radmilac se beogradskoj publici predstavila ostvarenjem WHO THE FUCK ARE YOU, za koje je napisala scenario zajedno sa glavnim glumcem Strajkom Lucickim (ovde potpisanom kao STRIKE). Rediteljka je svoj prvenac opisala kao „crno-belu psihodeličnu pank dramu“ što ovaj film odista i jeste. Nastao van okvira tzv. glavnog toka, u nezavisnoj produkciji, WHO THE FUCK ARE YOU je prevashodno film koji želi da prodrma, šokira i razbije postojeće kalupe. STRIKE glumi enigmatičnog Aleksandra koji dolazi iz Brisela u Beograd kao bi sa bratom rešio pitanje nasledstva i na scenu postavio operu Ričard III. Ova scenaristička postavka je osnova na koju se kalemi nelinearna priča puna buke i besa, u kojoj glavni junak, lutajući Beogradom na svojim štakama, tone u ludilo, alkohol i drogu. Ovo je glasan film, povremeno istinski šokantan i brutalan, ali istovremeno i poetizovan zahvaljujući crno-beloj fotografiji Siniše Dugonjića (koji je ujedno i montažer ovog ostvarenja). WHO THE FUCK ARE YOU svakako nije za sve ukuse, ali to i ne pokušava da bude. Po mnogo čemu, ovaj film je osvežavajuće beskompromisan i ako ga posmatramo u okvirima srpskog garažnog filma, kome je po gerilskim produkcionim uslovima nastanka i najbliži, svakako spada u gornji dom naše andergraund ponude. Igrani po strukturi, a dokumentarni u svojoj srži, WHO THE FUCK ARE YOU je čudna zverka. Nastup glavnog glumca odiše autentičnošću i proživljenošću iz koje probijaju njegovi lični demoni (pa ne čudi scena u kojoj on zavapi da više ne želi da bude deo ovog filma), dok je jedan veoma upečatljiv deo snimljen tokom protesta opozicije u Beogradu. Upečatljivu epizodu u filmu ostvario je Deni Lavan, kultni francuski glumac poznat po saradnjama sa Leosom Karaksom, Harmonijem Korinom i Kler Deni, kao i slikarka-glumica Marija Šević koja polako postaje „zaštitno lice“ srpskog andergraund filma. Marina Radmilac i njena ekipa su se namerili da što bolje prikažu Zeitgeist i sveošte ludilo trenutka u kome živimo, ne štedeći na mahnitoj grozničavosti kojom odiše gotovo svaki kadar.

A. S. (25) je diplomski film Milene Grujić koji je prvobitno zamišljen kao kratkometražno ostvarenje. Vremenom, projekat je prerastao u dugometražni. Iako su „duženja“ u filmu povremeno primetna, mlada rediteljka (koja je za film napisala scenario i montirala ga) uspeva da ponudi kompaktnu celinu u čijem se središtu nalazi Sale (tumači ga Vladimir  Gvojić), besciljni mladić koji sa prijateljem Andrejom  (Nikola Šurbanović) pljačka novobeogradsku menjačnicu. U očajničkom pokušaju da pobegnu od policije koja im je za petama, Sale i Andrej se zabarikadiraju u stanu koji iznajmljuje poljska studentkinja Olga (Dominika Valo) i uzimaju je za taoca. Postavka je jednostavna i efektna: pred nama je još jedna priča sa beogradskog asfalta, ovoga puta naglašeno poetizovana i fokusirana na glavnog junaka. Gvojić je u gotovo svakom kadru, a Milena Grujić se zajedno sa svojim glavnim glumcem trudi da liku Saleta udahne potrebnu dvodimenzionalnost i učini ga prijemčivim. Glavni dramski punktovi u filmu opisuju Saletov odnos sa tri ženska lika: povremenom ljubavnicom Čakom, inače Andrejovom devojkom (Sara Pejčić), otuđenom majkom Miljom (Anastasija Mandić) i studentkinjom Olgom koja od taoca vremenom prerasta u Saletov romantizovani ljubavni ideal. Imajući u vidu mikro-budžet od svega 1400 evra, A.S. (25) je podvig koji treba pohvaliti i koji, zapravo, predstavlja samo najavu za „veliki“ film mlade rediteljke koji će uskoro, nadajmo se, biti pretočen iz ideje u stvarnost.

Srpski filmovi nagrađeni u selekciji „Hrabri Balkan“ imaju dosta toga zajedničkog. U pitanju su kratkometražna ostvarenja u trajanju od 20 i 27 minuta koja se fokusiraju na odnos roditelja i deteta. Oba filma, takođe, krasi izvanredna fotografija i pristup „manje je više“. Za najhrabriji film „Hrabrog Balkana“ proglašena je Poslednja slika o ocu. Kratki film Stefana Đorđevića je nakon svetske premijere u Lokarnu u avgustu 2019. godine osvojio nekoliko međunarosnih nagrada, uključujući i onu za najbolji međunarodni kratkometražni film na Zagrebačkom filmskom festivalu. Stefanović uz pomoć direktora fotografije Damjana Radovanovića i drugih saradnika stvara kamernu i atmosferičnu minijaturu punu sete, u čemu ključno pomaže glumačka saigra Igora Benčine i malog debitanta Marka Matića. Posebno priznanje u selekciji „Hrabri Balkan“ pripalo je rediteljki Maji Novaković za dokumentarni film A sad se spušta veče. Dokumentarac prikazuje život dve bake, majke i ćerke, koje samuju negde u brdima Istočne Bosne. A sad se spušta veče pleni vizuelnošću (direktorka fotografije je Jasna Prolić) i snažnom emotivnom sponom koja vezuje protagonistkinje Vinku i Obreniju Radić. Kvaliteti ovog filma su zapaženi i u inostranstvu, pa je prikazan na dva prestižna festivala dokumentarnog filma – Visions du Reel u Nionu i Hot Docs u Torontu.

Foto: Tanja Drobnjak