Druga potraga za dve sekunde potpunog ništavila: Kritika druge sezone serije „Euforija“

Kažu da, naravno, između ostalog, stanje euforije ili nešto nalik njoj može da izazove i prisustvo čuda ili barem uverljivih privida čuda. A druga sezona sada već planetarno popularne, a, kako će, po svoj prilici, i vreme sigurno pokazati, i široko uticajne serije Euforija, istinsko je čudo sagledavano ne samo u okvirima aktuelne serijske ponude, već i u (belo)svetskim razmerama. Iako se brzo stekne pomenuti utisak, potrebno je nešto temeljnije razmišljanje da bi se pojmile stvarne razmere tog čuda.

Naime, pođemo li od onoga što brzo i lako postaje očigledno – druga sezone ove serije kreatora Sema Levinsona, istina je, počiva na oprobanoj, zicer-sigurnoj, a neretko i iritantnoj mustri određenoj sintagmom more of the same (još više istog ili već viđenog). Ali tamo gde bi se ogromna većina hitro posklizala i ostala zarobljena u mulju manirizma i tek vešto prikrivene neinventivnosti, sin Levinson (sin Berija Levinsona, autora brojnih filmova, uljučujući i Kišnog čoveka) maestralno je uspeo da izvarira već predočeno, a da, pritom, osveži i dopuni osnovnu postavku, ostajući joj neporecivo veran.

Naprosto, druga sezona Euforije pokazuje da nije nužno sa unapred spremnim prezirom dočekivati nove a upadljivo slične „ispostave“ gotovo pa jednoglasno hvaljenih radova, jer na uzorku velikih brojeva (a taj je pristup, kanda, u temelju nekog od onih slova na natpisu Hollywood) moguće je da pred sobom zateknemo i ovo – briljantnu varijaciju na ranije ponuđeno, pri čemu je jasno da je u pitanju svesni i viši koncept a da već sada (posle samo par filmova i ove serije) o Semu Levinsonu po više osnova možemo govoriti kao o autoru prepoznatljivog pristupa i osobenog izraza.

Naravno, u neposrednom komšiluku ove tvrdnje stoji i manevarski prostor za eventualne gorke i glasne zamerke manjine, koja će ukazati da se tu zapravo igra na dobro poznate note i bez prevelikog rizika od zaokreta, akrobacija i odvažnijih odluka. Ipak, u konkretnom slučaju Euforije takve i slične zamerke ponajpre se mogu očekivati samo od onih kojima iskremno i opsežno ne prija Levinsonov pogled na svet i filmski (serijski) izraz, odnosno, od onih koji iskreno, a i to je sasvim legitmna impresija, nimalo ne osećaju ni delić magije kojom Euforija i u ovom naletu obilato zrači.

Na planu narativa i karakterizacije nema nimalo iznenađenja – ta unikatna društvena hronika sveopšteg urušavanja svega i svih diskretno je dopunjena sa par novih likova, a na nivou dominantne atmosfere i dalje imamo potragu za sinematičnim odrazom onoga što je glavna junakinja serije na početku prve sezone označila kao cilj, putem sugestivne sintagme „dve sekunde potpunog ništavila“.

Dakle, i ovde, podno suštinski tipskih postavljenih odnosa i međusobnih trenja likova, i dalje srčano bije očito tužno i izranjavano srce pripovedača koje bi da nam iznova ukaže na surovu istinu o svetu u kome je radikalni i najčešće autodestruktivni hedonizam možda i jedina potvrda za naše mlade i sluđeno-nesnađene junake da su i dalje živi, pa onda možda i nekome, pa i samima sebi potrebni.

Tu je i dalje iskreni fatalizam, mučna ali kinestetski potentna potreba za samopovređivanjem i samopotvrđivanjem (između kojih svako malo zaiskri i jezovit znak jednakosti), poput onih autodramskih iskaza ljudi koji sebi nanose bol i puštaju krv kako bi dobili uverenje da su i dalje među živiima. Euforija, radikalna u prikazu telesnog, seksualnog, kao i duha vremena, te splina i akutnih depresija… sumanuto popularna i među mladima koji, reklo bi se, nimalo ne dele slične poglede na svet i ono što im/nam u njemu izaziva neprolazni bol, jedna je od najiskrenijih serijskih priča današnjice, gde se podno te veličanstvene estetizacije oseća poptuno odsustvo kalkulanstva.

Uz to, i nove epizode Euforije bolno podsećaju na nepremostivu tugu sveta u kojima je mladima dat samo toksični prezir, pa još združen sa tipskim mladalačkim neizdržom da nastupi era kakvog-takvog smisla i kakvog-takvog spokoja na ličnom i intimnom planu prvenstveno. A ovaj svet treba razumeti i voleti koliko i kad god je to moguće, jer ljubav, konstrukt kome je tako lako sočno podsmehivati se, i dalje ostaje težnja i sila privlačnosti koja usmerava kretnje i oblikuje duše i ono što je od njih preostalo.

Na planu samog izvođenja, druga sezona je jednostavno besprekorna i u svim aspektima dovedena do najvišeg sjaja, te, suzimo li izbor na anglosaksonski deo ponude, Euforija, posle, kako nam je brzo pokazala druga sezona, dva sasvim izlišna specijala između prve i druge tranše, uz Naslednike (Succession) ostaje ubedljivo najbolja serija u ovom trenutku.

Tako da čak, kao što je, recimo, slučaj u četvrtoj epizodi ove, druge sezone, i kada krene da korene pušta impresija da smo tu svedoci izvesne kupovine filmskog i narativnog vremena, nastupi možda i najpotresniji deo čitave ove druge sezone i naporedni prikaz samotničkih plesova jedan-na-jedan Kesi (Sidni Svini), odnosno, Kala Džejkobsa (Erik Dejn) uz i dalje neodoljivo potresnu pesmu Drink Before the War sa početka karijere Šinejd O’Konor. A gde su tu Fesco, Eštrej…, i, naravno, Freskova baka?

Fotografije: HBO Max