Dušmani duše nemaju – Andželina Džoli, taština, šumski požari i… Srbi

Život nas uči da je kontekst nepobitno važan. A podosta toga proističe i iz balasta taštine. Ako je film zbilja život lišen dosadnih detalja, onda se i iz filmova može podosta toga značajnog naučiti. Možda baš i na teme konteksta i taštine.

Uzmimo za primer Andželinu Džoli (veliki Almodovar je svojevremeno opazio da je, kada je prvi put čuo za ćerku Džona Vojta, pomislio kako je to sjajna kombinacija imena i prezimena za transvestitsku zvezdu); ona je Srbe za ono mitsko kolektivno srce ujela kada je izašla sa svojim rediteljskim prvencem, ozloglašenim i uglavnom ismejanim filmom U zemlji krvi i meda, i tada se naprosto smetnulo sa (opet kolektivnog nam) uma da je značajna pokretačka snaga u Holivudu upravo taština.

A U zemlji krvi i meda je bio upravo to – nepotreban i ishitren projekat urađen iz čiste taštine (tzv. vanity project), i kao takav, a uz to, izuzmemo li samo doprinos direktora fotografije, potpuno kinestetski bezvredan film i samim tim brzo i zasluženo otposlat u tamu sveopšteg zaborava. Što se konteksta, pak, tiče, on je važna stavka i kada se valja progovoriti ili napisati koja i o novom filmu Oni koji mi žele smrt (Those Who Wish me Dead) u kome baš Džoli glumi najzamašniju rolu.

Naime, film vešto skrojenog i veoma obećavajućeg trejlera je, naprosto, solidan film (ali ne i znatno više od toga) glavnog toka, pomalo i starostavan, koga iz trenutne bioskopske ponude prevashodno izdavaja kontekst, odnosto, lako uočljiva i još lakše dokaziva činjenica da je ključni kvalitet i malobrojnjih recentnijih slično-srodnih ostvarenja to što ih je zbunjujuće malo, barem na uzorku poslednjih nekoliko godina odmeravano. Oni koji mi žele smrt je tipski i evidentno konvencionalan triler potere za zreliju publiku, kakvih je nekada bilo u izobilju; Andželina Žoli u njemu glumi neustrašivu, neposlušnu  i nemirnu gorsku vatrogaskinju koja iznenada biva jedina zaštita za mališana, sina forenzičkog računovođe, koga tokom šumskih požara po svaku cenu nastoje da ubiju dvojica okrutnih plaćenih ubica sa platnog spiska mafije.

Već na osnovu upravo izložene rečenice jasno je da je ovo osrednji film, a tako nešto se, uostalom, i očekivalo od reditelja Tejlora Šeridana (nekada glumca – neki ga možda pamte po ulozi šerifa u seriji Sinovi anarhije), koji se u poslednjih par godina nametnuo kao siguran izvođač radova na slične teme (pisao je scenario za Sikario, kreator je serije Jeloustoun sa Kevinom Kostnerom i Kolom Hauzerom, a najpoznatiji i najhvaljeniji je po vrlo dobrom i veoma turobnom trileru Wind River). Dakle, uzmemo li Wind River kao osnovni reper, Tejlor Šeridan ume i može znatno bolje, tim pre što je već neko vreme na lagodnoj (ali i odgovornoj) poziciji da bira šta će da radi i da ima popriličnu kontrolu nad tim.

Oni koji mi žele smrt je dovoljno efektan i fino spakovan film, u kome su, da tu ipak bude i nekakve kosine, nekakvog otklona u odnosu na taj šeridanovski novouspostavljeni kanon, stvari donekle promenjene pukom činjenicom da je u centru pažnje ženski lik, pa još na poziciji znanoj kao erected woman (uzdignuta, borbena žena, koja se ne predaje tek tako), dok je sve njegove prethodne scenarističke i rediteljske radove odlikovao taj primetan mačizam.

I ta intervencija je sasvim u redu – lik koji Džolijeva glumi nalazi se u dovoljno zanimljivoj situaciji, ona dobro izgleda i, pri tom, gluma joj je sasvim dostatna. Uz to, film je dobro snimljen i domaćinski produciran, što ga onda, u krajnjem zbiru, čini vrednim gledalačke pažnje, posebno ako su u fokusu noviteti i premijerni filmovi rađeni za velika i još veća platna. Problem je samo što, podno te teško osporive funkcionalnosti, Oni koji mi žele smrt ipak na prvom mestu ostavlja utisak ovovremenske a diskretne varijacije na mnogo puta viđeno u produkciono vidno inferiornijim filmovima iz VHS ere osamdesetih i devedesetih godina 20. veka (samo reditelj Mark L. Lester, dobro znan ovdašnjim temeljnijim filmofilima, ima nekoliko sličnih ostvarenja manje-više istih ili sličnih kvalitativnih dometa, a uz znatno manji budžet).

Međutim, vratimo se na kontekst – ozbiljne zamerke ovom filmu (u kome igraju i Frenk Grilo, Nikolas Holt, Ejdan Gilen…) mogu biti izrečene tek onda kada i ako u ponudi i tog postojanog i upotrebbljivog na duže vremenske staze bude bilo neuporedivo više. Tejlor Šeridan nam je već dao dovoljno razloga da verujemo da postoje nekakve šanse da takvi snovi u bliskoj budućnosti postanu kakva-takva java.

A što se minulog rada Andželine Džoli tiče, ima tu svega i svačega (mnogo promašaja, ali i nezanimljivih zicera), a vredelo bi izdvojiti sledeće njene role:

• Hackers (1995)

Ovaj suštinski naivan (pomalo i budalast), pero-lak tehno-triler bio je dovoljno ubedljiv, zahvaljujući iz Britanije tek „uvezenom“ reditelju Ijanu Softliju, a Džoli i Džoni Li Miler (preuzet iz Trejnspotinga)  dovoljno šarmantni da ovaj simpatičan blef prođe kod publike.

• Foxfire (1996)

Ukupno uzev, spisdateljica Džojs Kerol Outs (tim pre jer su njeni romani uvek svesno narativno svedeni) imala je podosta sreće sa ekranizacijama proze; premda zaboravljen, Foxfire je vrlo dobra priča o mladalačkoj pobuni sa sve tim upadljivim feminističkim štihom. Ovo je bila uloga koja je Džolijevu preporučila za krupnije angažmane i višu ligu, a sa njom su glumili Dženi Luis (kasnije pevačica), Dženi Šimicu, Keti Morijarti, Piter Faćineli, Deš Majhok…

• Girl, Interrupted (1999)

Ovo je korektan film, sasvim na svom mestu i očiglednih oskarovskih pretenzija, koji je imao nesreću da se pojavi u 1999, možda najkvalitetnoj filmskoj godini u poslednjih trideset godina, recimo; ova drama o pobuni unutar mentalne insitucije za mlade, na tragu proze Silvije Plat, na primer, sada je u dobroj meri zaboravljena, ali je bila dovoljan razlog za Oskara za Džoli. Mada su, ako ćemo pošteno, Oskara tada više zaslužile Vinona Rajder i Britani Marfi za pokazano u istom tom filmu Džejmsa Mangolda.

• Mr. & Mrs. Smith (2005)

Ovde se može i samo u par redaka – u pitanju je najbolje ostvarenje u kome je igrala Andželina Džoli, a pritom je to i savršen film, vrhunska akciona komedija sa špijunskim ukrasima i krajnje uverljivim i zaraznim nadgornjavanjima na muško-ženske teme.

• Changeling (2008)

U značajnoj meri se unutar njene filmografije izdvaja i ova pomalo lirski intonirana a dovojno snažna društvena drama iz prošlih epoha; Žoli je pokazala da ume da glumi i na zahtevnije i promišljenije teme, a sve to je, kanda, dobrim delom zasluga iskusnog i poudanog Klinta Istvuda, koji je taj film režirao. A koji je glumac, koji nije režirao niti režira samo zato što ga povremeni naleti pominjane taštine navode na to.

Fotografije: Warner Bros. Pictures