Dvostruki život Roka Hadsona: “Budimo iskreni, bio je zavodnik!”

Kada je Rok Hadson preminuo 1985. godine, njegov odlazak je promenio percepciju o AIDS-u. Međutim, u životu, ovaj glumac iz zlatnog doba Hollywooda nije bio aktivista, piše Gardijan.

Povod je novi dokumentarac o slavnom glumcu.

Reakcija Gora Vidala na vest o smrti Trumana Kapotea 1984. godine dobro je poznata.

“Dobar korak u karijeri”, rekao je pisac.

Rok Hadson, nekada najplaćenija zvezda u Hollywoodu, umro je naredne godine – kao i Kapote, imao je 59 godina – ali način njegove smrti i otkrića koja su je prethodila odvratili su bilo koga da se primeni Vidalova izjava.

Međutim, gledano iz perspektive 21. veka, Hadsonova smrt je bio dobar korak u karijeri, produbljujući njegovu ličnost na načine koji se nikada ne bi dogodili.

Glumac je umro od komplikacija izazvanih AIDS-om, nakon što je nekoliko meseci ranije javno otkriven kao homoseksualac.

Njegova seksualnost bila je otajna tajna u industriji decenijama: njegove žurke pored bazena, opisane kao “plave bahanalije”, bile su legendarni događaji.

Javnost, međutim, nije saznala sve do 1985. godine.

“Čudno je reći ovo”, kaže njegov biograf Mark Grifin, “ali AIDS je Roka obogatio na sasvim novi način.”

Zamena za život koji je surovo prekinut bila je umetnička dugovečnost koja je podstakla biografske interpretacije njegovih nastupa.

Pojavila se sumnja da je Hadson pokušavao da nam nešto kaže kada se pojavio u melodrami “Sve što nebo dozvoljava” iz 1955. godine, koja upozorava na društvene opasnosti nekonformizma; ili uz Doris Dej u romantičnoj komediji “Pillow Talk” iz 1959. godine, gde glumac igra heteroseksualca koji se pretvara da je gej. “Ne znam koliko dugo mogu nastaviti s ovim činom”, rekao je.

Čak i pseudonim njegovog lika – Reks Stetson – zvuči malo kao Rok Hadson, koje je i samo bilo umetničko ime. (Rođen je kao Roj Šerer mlađi u Vinetki, Ilinois, i kasnije bio poznat kao Roj Ficdžerald.)

Ovi sitni znakovi na ekranu su toliko brojni i ilustrativni da je režiser Mark Rapaport iz njegovog filmskog opusa 1992. godine sastavio čitavu lažnu dokumentarnu seriju “Kućni filmovi Roka Hadsona”.

Dvostruki život zvezde inspirisao je dokumentarac “Rok Hadson: Sve što nebo dozvoljava”, reditelja Stivena Kijaka, koji koristi pametno odabrane isečke iz karijere duge više od 35 godina zajedno sa novim intervjuima sa prijateljima i bivšim ljubavnicima, uključujući pisca “Priče iz grada” Armistida Mopina.

Nalazimo samog Hadsona, viziju nepokolebljive smirenosti, koji priznaje da kao dete nije smeo spomenuti svoje glumačke snove zbog straha da će ih odbaciti kao “pi*kasto smeće”.

A kada su počele da se šire glasine o njemu, u formi insinuirajućih članaka u magazinima koji su tražili da se otkrije zašto još nije našao ženu, njegov lukavi agent Henri Vilson se pobrinuo da nijedna od njih ne bude tačna, čak i ako je to značilo da treba da poturu tračeve o drugim Hadsonovim kolegama, u zamenu za ćutanje.

Kako film ističe, glumac je postao poznat kao “lice AIDS-a”.

Njegova smrt povećala je svest o bolesti i pokrenula napore za prikupljanje sredstava (Rendi Šilts napisao je u svojoj knjizi iz 1987. godine : “Bilo je AIDS-a pre Roka Hadsona i AIDS-a posle njega”). Ali takođe je došla osvešćivanja kod publike. Ako je takav mačo lider, kao što je Rok Hadson mogao biti gej – nakon što je ubedljivo osvojio Dej, Džejn Vajman i Elizabet Tejlor na ekranu, i suočio se licem u lice sa Džonom Vejnom u filmu “Neukroćeni” – onda to može biti bilo ko.

Pre nego što mu je postavljena dijagnoza AIDS-a, on je bio mnogo toga: A-lista muškarac, šarmantna zvezda romantičnih komedija i sveamerički gospodin. “Bio je savršena filmska zvezda i matine idol”, kaže Grifin. “Razorno zgodan Adonis visok 193 centimetra, sa sjajem u očima, osvajavajućom karizmom i tim neopisivim nečim što čini zvezdu.”

Istoričarka filma, Iliana Daglas prvi put je postala svesna Hadsona u komedijama koje je snimao s Dej. “Uvek su se prikazivali na televiziji subotom popodne”, kaže.

“Činilo se da daju pravi recept za život: svi nose fantastičnu odeću, sve se na kraju rešava. Tajna njegove privlačnosti bila je i u tome što je čini se, razumeo žene bolje od njihovih muževa. Bio je zgodan, muževan, smešan, harizmatičan i mogao je da igra ča-ča-ča. A nikada nije bio grub. Flertovao je s ženama, ali ih nije pipao.”

Univerzal Studios na početku nije bio siguran kako da koristi Hadsona, ali dobro je reagovao na pažljive reditelje kao što su Raul Volš, Entoni Men i Daglas Sirk, poslednji koji je režirao osam Hadsonovih filmova (ili devet ako računamo “Nikada ne govori zbogom”, na kojem je Sirk radio ali nije bio naveden). To uključuje remek-dela “Sve što nebo dozvoljava” i “Zapisano na vetru”.

Daglas smatra da je partnerstvo Hadsona s Sirkom nedovoljno cenjeno. “Uvek govorimo o tim glumac-režiser saradnjama poput De Nira i Skorsezea, ali nikada ne razmišljamo o Daglasu Sirk i Rok Hadsonu na taj način”, kaže ona.

“Sirk ga je oblikovao u ovu ikonu 1950-ih, ovog simbola muškosti. Pretpostavljam da je video osetljivost, a to je kvalitet sasvim različit od kvaliteta recimo Džejmsa Dina.”

Hadsona je možda oblikovao Sirk, ali glumac je bio više od samo gline, iako je imao samo jednu nominaciju za Oskara, za Georga Stivensa u naftnoj epopeji “Džinat” iz 1956. godine, gde je igrao zajedno sa Dinom i Tejlor.

“On je mnogo bolji glumac nego što ljudi shvataju”, kaže Daglas.

“Neki od tih Sirkovih filmova, sa njihovim uzdignutim dijalozima, vrlo su teški za izvođenje. Ali Hadson je tako postojan; ima sposobnost da bude vrlo miran, tako da možete videti šta se događa na njegovom licu.” Kijak se slaže: “Ti filmovi su takve konstrukcije, ali on je čudno prirodan u njima.”

Bol igra neophodnu ulogu u Kijakovom dokumentarnom filmu: biološki otac Hadsona napustio je porodicu, a dečaka je potom zlostavljao očuh.

Ali Kijak je bio odlučan da izbegne prikrivenost i sramotu kada je reč o Hadsonovom seksualnom životu.

“Ovo je bila era Makartizma, ‘lavanda strah’. Pokušavali su da istisnu homoseksualce iz vojske. Ali Rok je bio zaštićen. Bio je ogroman novčani dobitak za studio. On je belac, bogat, slavan. Skloni smo da govorimo o gej životima u smislu potlačenosti, ali ovo nije bio takav slučaj.”

Hadsona opisuju u prvim minutima filma kao “seksualnog gladijatora”. Održavanje javnog imidža i čak lažnog braka (sa sekretaricom svog agenta, Filis Gejts) očigledno nije sprečilo bogat seksualni život. “Želeo sam da istražim seksipil i zabavu te epohe i pokažem da su neki gej životi cvetali i traje”, kaže Kijak. “Budimo iskreni, bio je zavodnik!”

Jedan od problema filma može biti što niko nema lošu reč za njega.

Pominju se Hadsonove republikanske simpatije, ali nema ništa o tome kako se pridružio gomili slavnih protiv Marlon Branda, koji je odbio svoj Oskar za film “Kum” iz 1973. godine u znak protesta protiv tretmana Holivuda prema američkim Indijancima.

“Glumci mogu da budu reformatori”, rekao je tada Hadson, “ali mislim da je često najelokventnije da budeš tih.”

Naravno da jeste: imao je svoje razloge da ćuti.

Najbliže buntovništvu Hadson je bio kada se suprotstavio svom zvezdanom imidžu, prvo u trileru Džona Frankenheimera “Sekunde” iz 1966. godine, a zatim kao požudni trener srednje škole u vulgarnom filmu Rodžera Vadima “Sve neveste u redu” iz 1971. godine (jedan od omiljenih filmova Kventina Tarantina).

Ali kao udoban televizijski junak u seriji “MakMilan i supruga” i kao gostujući glumac u seriji “Dinastija”, Hadson je proveo svoju poslednju deceniju.

“Uvek je to borba glumaca”, kaže Daglas. “Da li ostaju bezbedni i inkasiraju ček, ili rizikuju sa umetničkim filmovima? Šteta je što ga nismo videli kako stari. Samo zamislite, mogao je da odigra ulogu Berta Rejnoldsa u filmu ‘Boogie Nights’!”

Iako je smrt Roka Hadsona pomogla borbi protiv AIDS-a, pitanje da li je njegovo izlaganje zaista promenilo nešto u Holivudu ostaje sporno. “Uveren sam da ima vodećih muškaraca koji igraju glavne uloge u današnjim velikim hitovima koji su u situaciji Roka Hadsona”, kaže Grifin. “Homoseksualci su i skriveni, ali, koliko smo daleko došli posle Stounvola, oni se neće izložiti jer bi to negativno uticalo na njihove karijere.”

“Kada mi je ovaj projekat prvi put predložen”, seća se Kijak, “zvao se ‘Rok Hadson: Slučajni aktivista’. I nisam želeo da se reč ‘aktivista’ vezuje za njega na taj način.” Zato što bi to bila uvreda za stvarne aktiviste? “Tačno. Stvarno ne možete da ga prikačite. Svi znaju da je bio gej čovek koji je imao AIDS, i efekat toga je bio neverovatno pozitivan. Ali je li on imao veze s tim? Mislim da ne. Da li je bio u kontroli te priče? Najverovatnije nije. Da je imao izbor, ostao bi u ormaru.”

Možda je tačnije nazvati ga nehotičnim inspiratorom, koji je krenuo protiv svog boljeg sudjenja.

Dokumentarac “Rok Hadson: Sve što nebo dozvoljava” biće dostupan za iznajmljivanje i posedovanje na digitalnim platformama od 23. oktobra.