Filmovi koje je promenila publika

Mnogi slavni filmovi danas bi izgledali potpuno drugačije da prvo nisu prikazani test publici. Praksa da filmovi pre svog konačnog predstavljanja prolaze proveru odabrane publike postoji već stotinak godina. Sugestije, komentari i emotivne reakcije nakon test projekcija zatvorenog tipa značajno su promenili mnoge filmove, i sasvim sigurno – uticali na njihovu popularnost.

Lakmus papir za reditelje

Probne projekcije su stare skoro koliko i sam bioskop. Pionir probnog prikazivanja pred publikom je Harold Lojd koji je svoje neme komedije puštao na test projekcijama još 1919. i 1920. I njegov savremenik, Baster Kiton, verovao je publici na test projekcijama. U komediji iz 1925, Seven Chances (Sedam šansi), Kiton je tumačio izbezumljenog junaka koji juri kroz selo bežeći od horde ljutih žena u venčanicama. Gledaoci su bili oduševljeni ovom poterom i navijali za junaka dok odguruje kamenje sa brda. Ovo je inspirisalo novu scenu koja se pojavila u konačnoj verziji filma – onu u kojoj Kiton izbegava lavinu kamenja koje se kotrlja.

Vek kasnije, test projekcije su i dalje primaran test za osluškivanje publike. Ljudi se pozivaju u bioskop ne znajući unapred koji će film gledati, a nakon projekcije beleže svoje utiske. Ključna pitanja na standardnom formularu su – Kakva je bila vaša reakcija na film uopšte, kao i – Da li biste preporučili ovaj film svojim prijateljima?

Vremenom su upitnici postali detaljniji – pitanja se odnose na početak i kraj filma, likove i radnju, dužinu, zaplet, dijaloge, humor… Organizuju se i diskusije u okviru fokus grupa, a različite projekcije se koriste za ispitivanje različitih aspekata filma.

Danas oko 90 % komercijalnih filmova prolazi test probne publike. Izmene se događaju u najvećem broju slučajeva, a reditelji mogu da sagledaju u kojoj meri su pretenciozni ili samozadovoljni. A većina filmskih autora smatra da im testiranje filma ne oduzima viziju, već samo pomaže da se ona ostvari.

Preoblikovani kultni filmovi

U popularnom i nagrađivanom mjuziklu La La Land reditelj Dejmijen Šazel razmatrao je da li da u filmu ostavi uvodnu scenu na autoputu. Hteo je da je izbaci, ali je nakon oduševljenja publike na test projekcijama odlučio da zadrži takav početak filma.

Primer intervenisanja test publike koji je doveo do radikalnih izmena je i ostvarenje My Best Friend’s Wedding (Venčanje mog najboljeg prijatelja), kultna romantična komedija iz 1997. Publika je, naime, smatrala da je lik kog tumači Džulija Roberts previše surov da bi na kraju filma plesao sa svojim potencijalnim dečkom, pa se film završava tako što ona pleše sa svojim gej prijateljem.

Fatal Attraction (Fatalna privlačnost) je jedan od najpoznatijih filmova koji je dramatično izmenjen nakon prikazivanja pred test publikom U prvoj verziji ovog filmskog klasika o ljubavnom trouglu sa horor elementima Glen Klouz (koja igra opsednutu ljubavnicu) se ubija, dok u onoj koja je dospela pred publiku nju ubija prevarena žena – da bi zaštitila svoju porodicu. Publika na test projekcijama je, naime, odabrala ovakav kraj.

Kada je film Goodfellas (Dobri momci) pre svoje premijere 1990. prikazan publici na test projekciji, rezultati su bili katastrofalni. Publika je tada ocenila da je film previše nasilan. Projekcija je bila otrežnjujuća za reditelja Martina Skorsezea – nakon nje je ublažio scene nasilja, i uneo scene koje se odigravaju između kriminalca koga tumači Džo Peši i njegove majke. Promene su bile pozitivne, Dobri momci su osvojili šest nominacija za Oskara, a Peši je osvojio Oskara za najbolju epizodnu ulogu.

Veliki filmski hit 1990. godine bio je film Pretty Woman (Zgodna žena). Reditelj Geri Maršal je u startu snimio različite krajeve filma (razlika je bila u intenzitetu drame i mračnih tonova) i osluškivao puls publike. Gledaoci su se opredelili za najradosniji kraj – onaj u kom Vivijan i Edvard završavaju zajedno.

Sunset boulevard (Bulevar zalaska sunca) iz 1950. danas se smatra klasikom noar žanra, a za njegov uspeh umnogome je zaslužna publika koja je film gledala na test projekciji. U uvodnoj sceni telo Džoa Gilisa (Vilijam Holden) pluta u bazenu, a narator govori kako je on tu dospeo. U verziji koju je videla test publika Džo se nalazi u mrtvačnici, na stolu za reanimaciju, i počinje da priča svoju priču drugim leševima u blizini. Scena je izazvala histeričan smeh gledalaca, a reditelju Biliju Vajlderu je bilo jasno da je publika doživela film kao crnu komediju (i bila zbunjena kada je film otišao potom u pravcu drame), te je promenio uvodnu scenu.

Epsku sagu Titanik reditelj Džon Kameron je snimio 1997. i pustio u bioskopsku distribuciju nakon značajnih promena koje su usledile nakon test projekcija. Originalna verzija Titanika trajala je 45 minuta duže. Nakon probnih projekcija, Kameron je isekao najmanje deset scena, uključujući proširenu sekvencu koja je pokazala kako se Džek (Leonardo Di Kaprio) bori sa zlim Lavdžojem dok brod tone.

I film 28 days later (28 dana kasnije), zombi klasik britanskog reditelja Denija Bojla iz 2002. godine, pretrpeo je značajne izmene. Prvobitno snimljena verzija završava se tako što Marfi umire sam u bolničkom krevetu (nakon što je pogođen u stomak). Test publika je smatrala da je ovakav kraj sumoran, pa je reditelj osmislio novi – u finalnoj verziji Marfi se budi u kolibi i otkriva da zombiji umiru od gladi.

Fotografije za naslovni kolaž: Pinterest