Filmska kritika „Project Power“: Noć za moć i ostale skladne rime
Bioskopa i dalje nema (istina, možda će već prvi dani septembra doneti krupnu promenu na tom planu, valja nam se strpeti još malo!), te se filmoljupci i dalje, hteli-ne hteli ispomažu gde i kako mogu, tražeći kakvu-takvu utehu, ako je to uopšte i moguće naći. Doduše, ako ćemo pošteno, Netflix je učinio da ovaj jezivi bioskopski post tokom ove nikad duže kalendarske godine prođe barem donekle lagodnije. Mnogo se na tom polju radi, naravno, i maši i greši, a javi se i pokoji neporecivi biser. Project Power je upravo to. Evo i zašto…
Uf, dobro je… – Snažan je utisak da je nakon par nedorečenosti ili čak i pogrešnih skretanja (kao što su (bili) nedavni filmovi The Last Days of American Crime, The Old Guard…) Netflix ponovo na pravom i zdravom tragu, ako pričamo o odeljku originalnih im filmova iz domena bučnih, raspojasanih i produkciono vidno ambicioznih hiperakcijaša. A to je nekakva ekonomična dijagnoza filma Project Power, naravno, uz primetan dodatak fantastike i ovog puta sasvim opravdanog pirotehničkog i preterivanja na planu vizuelnih i srodnih efekata i dodataka. Reklo bi se da bi, naravno, uz Bright (2017) u režiji Dejvida Ajera, a sa Vilom Smitom i Džoelom Edžertonom u ključnim ulogama, ovo mogao biti najbolji Netflix-ov film upravo pojašnjene sorte.
Zapravo… – Dakle, na nivou artikulisanosti i zaokruženosti, ali i na konto producenta/emitera, najprirodniji parnjak Project Power-u jeste nedavno pomenuti Ajerov Bright, sa kojim ga spaja i ta fantastična premisa (zaplet se u PP tiče fatalne pilule koja osvane na ulicama Nju Orleansa, a koja konzumentima daje nepredvidive supermoći, odnosno, potere za istom i njenim distributerima). A zapravo, Project Power na polju analogije najlakše i najprirodnije u ritmu stupa sa odličnom superherojskom serijom Dečaci (The Boys), čija će druga sezona pristići već početkom narednog meseca. Zajednički sadržatelj im je ta iskrena, efektna i svakako uspela prevratničko-dekonstrukcionistička nit, taj poriv autora da, premda ostajući u tom sputavajućem tematsko-žanrovskom superherojskom okviru, preinače postavljene datosti i ograničenja, poigravajući se sa onim što priče tog tipa nose prevashodno u perifernim idejnim planovima. U tom smislu ili, preciznije govoreći, i u tom smislu, Project Power je pun pogodak.
A lepše je u dvoje/troje… – Osim toga, udarni autori ovog ostvarenja vešto su baratali još nekim takođe značajnim i za krajnji uspeh relevantnim sastojcima i pratećim finesama. Na stranu već pomenuto, Project Power nas podseća koiliko moćno dramaturško i sveukupno narativno i filmsko oruđe može da bude motiv čudnog para (ovde, negde pri polovini čak i trojca); formula odd couple/unlikely couple ovde je maestralno upregnuta u superherojski kalup. Posledica te autorske odluke ponajpre reditelja Henrija Josta i Ariela Šulmana, te scenariste Metsona Tomlina (koji, pomenimo ovde i to, radi i na predstojećem igranom Betmenu) je dinamična, ubedljiva, duhovita priča zasnovana na živopisno-zanimljivim likovima gde hemija i saigra vodeće glumačke trojke na mahove u pamćenje zaziva i same vrhunce tog podžanra – Zaveru u San Francisku Voltera Hila, recimo.
Gde su likovi, tu su i… – Glumci, naravno. A Džejmi Foks je, uz standardno pouzdanog Džozefa Gordona-Levita, nanovo pokazao vrhunsku formu kada se pod kišobranom barem nominalno akciono žanrovski profilisanog filma, bavi dobro sročenim, promišljenim i osobenijim scenarističkim materijalom. Baš kao i pre par leta u Rajtovom sigurnom budućem klasiku Baby Driver, na primer. Ali, otkrovenje je možda prvenstveno Dominik Fišbek, ovde savršena u ulozi ipak nešto mlađe antijunakinje, a ranije zapažena u takođe izvrsnoj a posve drugačijoj roli ekscentrične Darlin u seriji The Deuce.
Ali… – Možda i jedino krupno „ali“ može biti izrečeno na konto primetnog odsustva prominentnijeg i upadljivijeg negativca. S druge strane, i mimo toga, Project Power je brz, dinamičan, zabavan akcijaš, vizuelno besprekoran sa nekoliko segmenata i rešenja za duže pamćenje.
Na radost prevashodno njima… – Ovo je film čije će vrednosti prevashodno pojmiti i prepoznati, kao i najdublje umeti da cene iskreni gikovi filmofilskog podtipa, zamašnjije gledalačke kilometraže i opsežnijeg poznavanja ovde skladno sjedinjenih žanrova i mikrofela im. A isti su tako nešto mogli da naslute kao dar u bliskoj budućnost već na osnovu zgodnog filmčeta Nerve Josta i Šulmana od pre četiri godine.
Fotografije: Netflix
